Prazna glava i pun đžep

FREE_LOVE_by_TheTinyHobo

” Ako, je žena, ipak, slobodna i dovoljno snažna da nauči tajnu seksa bez sankcije države
ili crkve, osudit će je kao izričito neprikladnu da postane supruga „dobrome“ muškarcu,
čija se dobrota sastoji od prazne glave i mnogo novca. ” Emma Goldman, 1914.

Ovaj citat, s početka dvadesetog veka me je naveo da mislim o tome kako se i danas, 100 godina kasnije, dobar muškarac zamišlja kao skot bez mozga, s punim đžepom. Ne samo da se zamišlja već se takva pojava i dešava. Te pojave, na koje ja mislim, pre svega su potencijalni muževi koji sanjaju o tome da nađu ”poslušne” supruge, koje će napuniti svojim semenom i koje će zaključati u kuću. Kada je Ema Goldman, te 1914. godine, govorila o braku i ljubavi ona je, zapravo, težila da pokaže kako brak predstavlja jedan ekonomski ugovor u kojem muškarac dobija sve, a ženu gubi i ono što nema. Zar nije tako i danas? Svi ti praznoglavi mužjaci koji se kreću po tim idiotskim šatro in mestima, nadajući se da su sve žene na prodaju, nisu ništa drugo nego lešinari, koji veruju u to da novac kupuje sve. Kupuje novac mnogo toga. Niko na novac gadljiv nije, sem dostojanstva. Dostojanstvo prezire novac. Integritet se ne kupuje i kada se jednom izgubi nema tih para kojim ga je moguće povratiti. Svaki ugovor nešto daje, ali i mnogo uzima. Tako i bračni. Ukoliko se volimo, moramo li biti i ekonomski svezani? Zašto jurimo praznoglave muškarce, s punim đžepovima? Šta nam oni to mogu priuštiti a što već, kao sjajne žene, nemamo? Nije li nam emancipacija omogućila da bar koliko toliko nešto počnemo i završimo same. Zar ćemo, doveka, da ćutimo, slušamo i prodajemo svoje telo i svoju dušu nekom tamo umno sakatom parašu? Moramo li imati cenu? Ako je sve oko nas skupo i nedostižno, to ne znači da i mi, automatski, moramo postati jeftine i dostižne. Nismo valjda spale na to da nam je ”dobra” udaja jedino što možemo postići u svojim malim životima? Ne generalizujem, ali pišem o vrlo rasprostranjenoj pojavi. Zato i kritikujem brak, naročito brak s muškarcima koji vole da od njih zavisimo. Ne smem reći da su svi takvi, ali isuviše je onih koji jesu. Ako grešim, biću srećna. Malo je onih koji su u stanju da žive od svojih supruga, partnerki, sestara, majki… Muškarci to doživljavaju kao poraz. Za njih je ekonomski poraz, polni poraz. Svoju moć upravo i grade na osnovu ekonomske prevlasti. Ne izmišljam. Sama činjenica da žene, u svetu, poseduju samo 1% kapitala dovoljno govori u prilog onome o čemu pišem sada. Međutim, ja ovde kritikujem praznoglave bogataše i skorojeviće, kao i sve one žene bez imalo dostojanstva i integriteta koje takvim muškarcima duvaju u leđa. Kakav je to izbor udati se za novac i prazan um? Kakav je to profit? Nestalan vrlo. Za noć takav brak može doneti bankrot. Nakon bankrota, a bez romanse, dolazi i razvod. Šta onda? Kuda onda? Opet u krug? Pa ne ide to baš tako lako.

Nije emancipacija žena imala za cilj šlepanje i klečanje pred muškim kompleksom i egom, niti je imala za cilj onesposobljavanje, već ekonomski i društveno, onesposobljenih žena. Molim vas, ne budite tako jeftine. Ako tvrde da sve ima cenu, onda se bar potrudite da vašu cenu odredite same. Prazna glava će ostati do smrti prazna, a pun đžep, ipak, već sutra može, takođe, postati prazan.

Ogorčena Aždaja

Related Posts

Leave a reply