Memoari jedne papučarke

hariyma

Družim se sa svojom prijateljicom iz susedne zemlje, preko skajpa, i dok ćaskamo i ispijamo sajber kafe, dok ja pravim sebi večere, pečem već napravljene pite s višnjama ( jer nema ko drugi to da mi radi, trenutno) ona meni kaže u jednom momentu, na svoj vickasti način: ” Ti si Minjso postala prava papučarka! ”. Smejale smo se u glas na tu njenu konstataciju jer obe znamo da to ”papučarka” , šta god značilo, nema nikakve veze s zdravim razumom, a naročito ne sa mnom. To što sam opet u svom ljubavnom kolu i što ne okusih alkohol deset dana ne znači da sam izgubila sebe. Naprotiv. Umem ja i ovako malo da se zaigram, i da skrenem sa svog wild puta. Nakon zajedničkog smeha kaže moja prija meni: ” Napiši sad na tom svom blogu memoare jedne papučarke” , i ja reko’ njoj k’o iz stopa: ” Da znaš da ‘oću” . I evo, sad ih pišem. Ako sam ja postala ta ”papučarka” onda je red da to i zabeležim na sebi svojstven način. Nego još uvek ne znam šta fali papučama? Kod nas u kući je jedina obaveza da, bez obzira na sve, papuče moramo nositi! A, ako sam ja toliko neophodna, kao u mojoj kući papuča, onda ću tu titulu nositi s ponosom. Nego, poenta ovoga svega nije u ”papučarenju”. Poenta je u odnosu koji moja prija i ja imamo. Ona tamo, ja ovde, ona na hrvatskom, ja na srpskom, a razumemo se i kad se ne razumemo. Skajp kao da nije skajp, i svaku kafu, osećam, popile smo s više priče i zajebancije nego kad bismo je popile sa nekim tamo, nesajberski. To me čini srećnom, pa ako sam i papuča milo mi je. Sajber papuča, to sam ja!

Svojoj priji, od srca,

Aždaja Papuča

Related Posts

Leave a reply