Samo je jedan bol večan

961b0b5f3699599b5e98bf42cfdc2771

Ne volim da pričam o svom najvećem životnom gubitku i svom večnom bolu. Prezirem samosažaljenja i sažaljenja. Dok sam bila mlađa mislila sam da ceo svet mora da stane jer ja patim. Mama mi je često govorila: ” Sine, ovu bol osećamo samo mi, i niko drugi. Sa ovim bolom samo mi moramo da se nosimo. Ovaj gubitak nikada ne sme da ti bude izgovor za greške koje praviš! ” . Tek nakon 13 godina shvatam da je mama, po hiljaditi put, bila u pravu.

12. oktobra 2000. godine izgubila sam oca, za kojeg sam bila ”nesnosno” vezana. Od tada moj život je počeo da se menja. Ja sam počela da rastem, ali na drugačiji način. Morala sam da se borim sa sobom i sa svetom oko sebe. Svoj bol ispoljavala sam na čudne načine. Bila sam buntovna, agresivna, drčna, bezobrazna. Bila sam isuviše tužna i prazna. Mislila sam da nikada ništa neću uspeti jer sam izgubila tatu. Taj gubitak sam doživljavala kao svačiji gubitak i zahtevala sam potvrdu sopstvenog bola. Bila sam dete, jedanaestogišnjakinja, burnog temperamenta koja je svoju tugu reflektovala na sve oko sebe. To je i bilo razumljivo. Isuviše sam malo znala i umela, tada, pa je stoga i bilo nerealno očekivati da se hrabrije i odlučnije sa životom borim. Iako sam imala svu ljubav i pažnju ovoga sveta, koju su mi nesebično pružali mama i brat, nekako sam u tom svom bolu ipak bila sama. I danas sam, nakon 13 godina, u tom bolu sama. Međutim, danas se borim sa životom junački. Naučila sam to vremenom. Naučila sam da živim i da gubim. Bol je, bez obzira na vreme, uvek istog intenziteta, i nikada neće prestati, samo što ja nisam ista. Sazrevajući shvatila sam da u svom svetu postojim samo Ja i da sve svoje moram sa sobom da nosim. Više ne pričam o svom gubitku. Čak ni sa najbližima. Retko kada plačem, iako plačem svakoga dana. Ali, živim. Živim jer je to jedino ispravno. To je ljudski. Nastaviti i činiti sve, kao da gubitka nema jer ga suštinski ni nema. Moj otac živi u meni, i sve što u životu radim, radim za njega. Taj svoj gubitak pretvorila sam u vetar, koji me gura napred i koji mi ne dozvoljava da zapnem ili padnem.

Nakon dužeg perioda, prvi put pišem o svom gubitku. Oslobađam se, trenutno, i ne slučajno baš na današnji dan. Mada, svaki dan je za mene, u tom pogledu, isti. Svakog dana ja taj svoj gubitak, iznova i iznova, proživljavam. Teško je, ali oživljavajući predivne uspomene ja uspem da u svemu tome ugrabim sreću i osmeh. Da, sreću. Srećna sam jer kada se vratim unazad, ja pamtim sebe kao jedno srećno i voljeno dete. Danas, sam takođe srećno i voljeno dete. Izgubila jesam, ali čuvajući sebe i svoju porodicu, svoj gubitak sam uspela da pretočim u svoju snagu i svoju volju za životom.

Vrlo je teško deliti sa drugima sopstvenu bol i tugu. Ljudi se toga plaše. Ljudi se plaše svojih slabosti i svoje ranjivosti, ne shvatajući da baš u tome i leži formula preživaljavanja. Osloboditi se bola i dočarati drugima svoja preteška osećanja (naročito onima koji slične susrete s život nisu imali/e) nikada ne može biti loše po onog/onu koji/a se oslobađa. Nikada vas niko ne može, u potpunosti, razumeti ali sam trud da vas razume je velika stvar. Empatija nije isto što i sažaljenje. Sažaljevaju vas oni koji traže vaše slabosti i koji u istima uživaju, dok empatija označava njihovu potrebu da vas razumeju, da razumeju vašu bol i vašu tugu. Oslobađanje, u ovom smislu, vapi za empatijom. Svaki bol traži priznanje. U tome i jesmo svi/e isti/e. Bol ne može da nas deli, bol jedino što može jeste da nas spaja. Zato, osloboditi bol ne sme da budi strah, već snagu koja je nužna kako bismo, i pored večne boli, uspeli/e da živimo život verujući u to da je taj život, ipak, lep!

Od srca,

Tužna Aždaja

3 comments

…Или када бол облије милина.
Поздрав.

Leave a reply