Skini se, neću ti ništa!

goll

” Javi se, neću ti ništa” je postalo novo ” Skini se, neću ti ništa” .
Nemoguće je da se skidate samo kada to neko od vas traži, kao što je nemoguće da se javljate samo onda kada vas neko zove. Gajile su se predrasude, vekovima, kako su muškarci aktivna, racionalna i inicijativna bića. Izgleda da su predrasude i ovoga puta naletele na metak životnog iskustva. Nema tu mesta za rod, a ni za pol. Strah je bespolan.
Koliko puta ste čekali/e da vam se neko javi prvi/a? Koliko ste puta lečili/e svoju sujetu na ušrtb sopstvenog dostojanstva? Koliko ste puta probili/e led i bez premišljanja nekome pružili/e ruku? Čega se to plašimo? Drugih ili ‘pak nas samih?
Postoje li objektivne ljutnje? Postoje, naravno. Postoje li imaginarne ljutnje? I te kako da postoje. To su one ljutnje u kojima se ljutimo na sebe, svoje iskrene porive, lične gluposti i naivne reči koje je, gle’ čuda, druga strana zloupotrebila. Zlokobne su te imaginarne ljutnje. Štetne su, pre svega. Sujeta je, zapravo, produkt najbizarnije imaginacije koju kreiramo u nadi da će nam biti lakše. Lakše zbog čega? Lakše zbog koga? Koga se to mi plašimo? Sebe. Najviše se plašimo sebe. Ne zovemo prvi/e jer se plašimo sebe. Ne skidamo se prvi/e jer se plašimo sebe. Ne volimo bez proračuna jer se plašimo sebe. Kako? Pa lepo. Kroz strah od sopstvenog ”Ja” Mi, zapravo, ispoljavamo strah od onog ”drugog” , nama dalekog a opet isuviše bliskog. Svi/e smo mi za sebe sopstveno ”Ja” a za druge smo opet to tuđe ”Ti”. I to ”Ti” i to ”Ja” podjednako bivstvuju u strahu.

Hoćemo li uspeti da pobedimo strah od sopstvenog ”Ja” i hoćemo li, najzad, uspeti da potrčimo ka onom ”drugom” bez straha i brige ko je prvi a ko drugi?!

Related Posts

Leave a reply