Bahata depresija

bahata

” Plakao sam pre neku noć. Shvatio sam da su moj grad zaposeli neki stočari, šabani sa telećim glavama, neke pogubljene plastične žene, neke zavisnice i neki bahati depresivci” , reče jednom jedan sjajan mladić. Da, sjajni mladići postoje. Nema ih malo. Ima ih dovoljno, ali im je prostor preuzak, premali i neslobodan. Prostor su im okupirali bahati depresivci, teleći pogledi, plitki umovi i bogati neandertalci. To i jeste za plakanje. Plakanje ne podrazumeva adaptaciju niti povlačenje. Plakanje je prvi korak ka oslobađanju. Plakanje je, u ovom slučaju, najiskrenija reakcija. Plače čovek zbog smrada sopstvenog grada, zbog govana u kojima živi ne svojom voljom, ne svojim izborom. Plače jer još uvek ne uspeva da se sačuva od nasilja bahate depresije i neizmerne gluposti još gluplje okoline.

Kada nešto vidiš, kada nešto čuješ, kada dovoljno znaš jedino što ti preostaje, nakon plivanja u govnima, jeste to da zaplačeš u svoja 4 zida kako bi izbacio/la sva ta sranja koja si upio/la ne svojom voljom i ne svojim izborom. Kada shvatiš da grad ne čine samo ulice, glupa svetla i izmišljeni raskoš, kada shvatiš da svaki grad čine pre svega ljudi koji u njemu žive, onda shvatiš i to da je tvoj najdraži grad zapravo grad koji najmanje voliš i grad iz kojeg želiš da pobegneš. Međutim, koliko god bežao/la opet ćeš shvatiti samo jedno, a to je da nikada nećeš uspeti da pobegneš od smrada, od bahate depresije, od plastike, neznanja i gluposti. Koliko god bežali/e nikada nećemo pobeći od sebe, i to je ono što je za plakanje u svoja četiri zida presudno. Ovaj sjajni mladić žmuri na bahatu depresiju, bira koliko može, bori se i pliva, ali kada ostane sam, u ta svoja 4 zida, on se miri sa sobom, sa svojim gradom koji mrzi jer ga voli, u nadi da će uspeti da izbaci iz sebe sve ono protiv čega se bori, u čemu pliva i za šta ne živi. Sjajni ljudi se plaše bahate depresije. Zato i plaču. Neka plaču. Plakati nije greh. Plač je sloboda.

Related Posts

Leave a reply