Feministkinja i Njegoš I deo

 

 

 

Pre neki dan ponovo sam se prepustila svom omiljenom klasiku, realisti i pesniku Petru II Petroviću Njegošu. Sa svoje police, prepune raznoraznih knjiga, iz bogate kolekcije Gorskog Vijenca zgrabila sam jedno od izdanja. Ovoga puta odabrala sam Pobjedino izdanje Njegoševog manifesta iz osamdeset i neke godine. Rustičan povez, platnene duše i tvrdog spoja, s izrezbarenim likom crnogorskog romantičara, u obliku knjige po stoti put dospeo je u moje ruke. Nespremna da, do kraja, ovladam svojim prepotentnim kritikama svega što postoji, zaplovila sam u plemensku Crnu Goru, nikad spremnija da iz svoje čitalačke perspektive po ko zna koji put objasnim sebi zašto bi jedna feministkinja, radikalnog kova i buntovne duše, uopšte prihvatala lik i delo najenigmatičnijeg monaha svetske političke i lirske istorije.

Uostalom, da li je uopšte potrebno objašnjavati moju spiritualnu simpatiju prema duhovnjaku koji dva puna veka živim snom spava, tamo gore u mermeru, svega metar ipo ispod vrha gromadnog Lovćena?

Je li Njegoš bio mizogin? Da li je voleo žene? Šta je govorio, a šta mislio o ženama? Ne krijem da bih mnogo toga što imam dala za jedan jedini susret s pesnikom. Zamišljam kako bih ga, sedeći sa njim u senu Njeguša, pitala svašta i rekla mu mnogo toga, bez sumnje da me ne želi ili ne može razumeti.

Kontekst Njegoševog stvaranja i delanja jeste kontekst represivnog imperijalističkog bola, viševekovne okupacije i muške borbe za kolektivno oslobođenje, unutar koje je pojedinac, da ne kažem pojedinka, bačen na marginu ličnih potreba, želja i sloboda. Sredinom devetnaestog veka, kada Gorski Vijenac i nastaje, ceo politički svet identiteta poznaje i priznaje samo jedan jedini  identitet- identitet pojedinca, stvaraoca, vladaoca, boga i muškarca. U takvom kontekstu žene su bile (većim delom i ostale) bačene ispod margine političke borbe.  Širom celog sveta žene su nosile breme svog pola, odnosno, roda i tako bile i ostale lišene učešća u stvaranju društva i države. Plemenska Crna Gora, okupirana od strane Otomanskog carstva, živela je samo za jednu bitku i slobodu, i to onu ipak daleku tek nadolazećim sifražetkinjama i opštem, univerzalnom, pravu glasu. Patrijarhalno plemensko društvo, raspršeno unutar sebe samog, svoj oholi patrijarhat doživljavalo je kao jedini put izbavljenja. Zapravo, svim državama sveta kroz istoriju politike i društva patrijarhat je bio i ostao glavni regulator i uspostavljač svih društvenih, političkih i ekonomskih odnosa. Žena, daleka slobodi i privilegijama pojedinca, bila je i ostala žrtva tadašnjih, odnosno, današnjih sistema koji su gradili, i nažalost do kraja izgradili, muškarci. Opkoljena nacijom i religijom, bez kojih ni jedna država izgleda ne može da živi, žena je neretko doživljavala sudbinu Antigone ili sestre Batrićeve. Žena bez imena, nečija majka, sestra, snaha i supruga, često je, u ime celog kolektiva iz kog je nemilosrdno bila isključena kao subjekt, oduzimala sebi život. Rođene da se žrtvuju u ime muške slobode i retrogradnih ideala, mnoge žene i dan danas stradaju. Poput sestre Batrićeve sebi sabljom seku vene i vade srce, misleći kako je to vrhunac njihovog života i smisla. U trenutku kad u svom manifestu samokritike i borbe Njegoš ulazi u dušu predodređene sudbine crnogorsko-antičke sestre, on vrlo autentično i iskreno izgovara njene reči, i nimalo slučajno sebi, kao ženi, odužima život, bez treptaja. Tragična heroina, sestra i Antigona je svaka druga žena koja prinuđena živi život po muškim pravilima, bez mogućnosti i šanse da se oslobodi i preživi.

Ja sam zaista ubeđena da je Njegoš verovao u ljubav. Ma, verujte vi meni, Njegoš je živeo za ljubav. On nije, što bi rek’o Kusturica,  tragični junak kosovske misli, već tragični junak sopstvene predodređenosti. Erotični monah, od starta sprečen da se opušta i prepušta telesnom zadovoljstvu,  ne krije svoju ,, omađijanost,, i grijeh. Živeći svoj život tragičnog junaka, Njegoš je i prototipnog crnogorskog viteza, Vuka Mandušića osudio na metaforičku smrt. Na kraju drame, Vuk Mandušić ne gubi život, gubi pušku, doživljava nervni slom, ali ne plače. Ne zato što muškarci ne plaču, već naprotiv zato što muškarci ipak plaču za ženama, a ne za puškama. Plače Vuk, suze lije, ka’ malo dijete ali se odriče ljubavi jer voli ,,pogrešnu,, ženu- snahu Bana Milonjića, suprugu mrtvog junaka. Mučena snaha Bana Milonjića, i mrtvome je obećana, tragično do kraja života pati i plaća svoju       ,, žensku,, predodređenost, dok Vuk ostaje žrtva kolektivne borbe i mačoističkog pakla u kome je sam nastao, opstao i ostao. Dakle, svi su nesrećni. Niko ništa nije dobio u Njegoševom Gorskom Vijencu. Žene su izgubile sve; i živote, i ljubav, i pravo i slobodu. Mada ništa od toga nisu nikada ni imale. S druge strane, muškarci su izgubili pamet kojom su se dičili i, u njeno ime, mnoga zla posijali. Kroz svoje stihove Njegoš je vrlo slikovtio detektovao nasilnu muškost crnogorskog društva, bez pokušaja da sakrije koliko nasilja, boli i neslobode majke, sestre, snahe, babe, vještice, ljubavnice, heroine i žene svakodnevno trpe.

Trpeti. To je taj glagol ženske predodređenosti.

Ah, dok ponovno proživljavam ženske sudbine Gorskog Vijenca, bacam sebe u razmišljanja i poput Vladike Danila i savremenog čoveka, bistrim otuđenost i opstanak.  Ovih dana ni moja suza nema roditelja, ni do mene ne dopiru ni plač ni molitva mantrična. Daleka sam ljudima, paklenim duhovima, a nikad bliža mom pjesniku, kog sam romantično prisvojila i kroz njega iz sebe s ljubavlju izbrisala plemenski, bratski i očinski patrijarhat, muški svet i nametnutu nemilosrdnost ženske egzistencije.

Stoga, na sledećem feminističkom protestu povodom 8. marta, bez ikakvih problema vidim sebe kako nosim ljubičasti transparent koji, do srži, oslikava moj feministički duh, a na kome čitko piše:

,, Neka borba bude neprestana, nek’ bude što bit’ ne može! ”

 

(Nastavak eventualno slijedi..)

 

https://www.iserbia.rs/ifermin/feministkinja-i-njegos-3589

 

Related Posts

Leave a reply