Intervju- Njegoš je moj najbolji zamišljeni muški prijatelj - Stoglava Aždaja
4428
post-template-default,single,single-post,postid-4428,single-format-standard,theme-bridge,woocommerce-no-js,ajax_fade,page_not_loaded,,qode-title-hidden,qode_grid_1300,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,columns-4,qode-theme-ver-16.7,qode-theme-bridge,disabled_footer_bottom,wpb-js-composer js-comp-ver-6.0.5,vc_responsive

Intervju- Njegoš je moj najbolji zamišljeni muški prijatelj

Za nju su rekli da je „sukobljena šovinističkim proklamacijama klimakterične kulture, sadrżajna jedino u sopstvenom bivstvu, inspirisana iskrama blistavih umova żivi ideju slobodne ljubavi“. Ona je pesnikinja, aktivistkinja, feministkinja, autorka dokumentarnih filmova i strastvena zaljubljenica u Njegoša. O svojim lično-političkim pozicijama za novi broj Promaje govori prava dama oštrog pera i britkog jezika – Minja Marđonović.

Razgovor sa tobom nemoguće je ne otvoriti temom feminizma. Šta je feminizam u Srbiji danas?

Danas je feminizam, kao svuda u svetu uz određene kontekstualne razlike, ništa drugo do argumentovana borba ZA oslobađanje žena u mačoističkom društvu od viševekovnog tlačenja i ubijanja u pojam. Konkretno, u Srbiji je ta borba ,,krvava” jer dok mi, feministkinje, vrištimo i vičemo: ,,REVOLT REVOLT!’’ ostali/e viču: ,, FEMINIZAM JE RUŽNA REČ!’’.  Dakle, teška i neprestana borba hrabrih ratnica!

Koliko u medijskom i javnom diskursu ima prostora za feminizam i na koji se način diskurs o ovom pojmu kreira?

Danas možda više nego juče, ali opet je to sve slabašno i stidljivo. Feminizma fali svuda. U institucijama, na ulici, u kući, u međuljudskim odnosima, na poslu, na Marsu, u medijima i u životu. Prelistajte ženske časopise, dnevnu štampu, nedeljnike, mesečnike, preletite po portalima, surfujte po netu i kažite mi šta vidite i čujete? Rekla bih da više ima ,,hleba i igara”, no zdrave kritičke misli koja propituje i preispituje mainstream prostor s željom da ga preplavi idejama slobode, pravde, jednakosti i ljubavi među svima bez obzira na pol, rod, klasu, rasu, sex opredeljenje, naciju, religiju, itd. Plaše se da ne prodaju listove ukoliko promene matricu mišljenja i pisanja. To je ta krvava borba u kojoj mi pokušavamo da zauzmemo te netaknute, zatvorene, konzervativne i nasilne prostore kako bismo najzad promenile kolektivni pravac mišljenja i delanja i tako oslobodile naš um i telo od kapitalističkog poriva da nas kupi i proda za sitne pare.

Feminizam je krvava borba u kojoj mi pokušavamo da zauzmemo te netaknute, zatvorene, konzervativne i nasilne prostore kako bismo najzad promenile kolektivni pravac mišljenja i delanja i tako oslobodile naš um i telo od kapitalističkog poriva da nas kupi i proda za sitne pare.

Njegoš ti je velika inspiracija. Kako su i da li su povezani feminizam i Njegoš?

Dosta sam pisala o Njegošu spajajući ga s feminizmom bez imalo griže savesti i potrebe da se bilo kome pravdam. To što je ubačen u tenzične prostore nacionalnih identiteta kao mač s više oštrica, jeste upravo pokazatelj kako i koliko je pesnik zloupotrebljen i nimalo široko tumačen i prihvaćen. Njegoš je moj najbolji, zamišljeni muški prijatelj. To je platonska ljubav koja preskače vekove i širi dimenzije života na jedan drugačiji, nezvanično feministički način. Sve spajam. Nema odvajanja Njegoša od feminizma i mene od „Gorskog Vijenca“ ili najdraže mi erotske poeme „Noć Skuplja Vijeka“. Društveno-politički kontekst u kome Njegoš stvara, kao romantičar i realist, jeste ono što moramo poznavati pre nego što poželimo da izgovorimo: ,,Njegoš je mizogin. Rekao je ovo ili ono za žene“. Niđe veze. Nije Njegoš ništa rekao, već kroz svoje junake i bezimene napaćene junakinje do tančina objašnjava plemensku Crnu Goru, prototipnu neprosvećenu, porobljenu patrijarhalnu zajednicu, u kojoj je glavna preokupacija bila borba za kolektivni identitet, koji je vekovima bio zaključan pod turskim imperijalizmom. Ne greši Njegoš kad sestri Batrićevoj, kao Antigoni, dodeljuje čin samoubistva, što Ljubi Radunovoj daje pušku i moć da spasi svog dragog ljubavnika, što Vuku Mandušiću poklanja suze zbog nesrećne ljubavi, a ne zbog izgubljene sablje. Istina je u porukama i poukama koje pronalazimo između pročitanih redova. Stoga, sve što čitamo moramo čitati iz različitih perspektiva, a ne prihvatati sve zdravo za gotovo onako kako su nam naložili nimalo alternativni tokovi umetnosti i književnosti. Vladika je inspiraciju za svoje bivstvo, pa i svoj literarni rad, pronalazio u ženama koje je istinski voleo s divljenjem i ,,zabranjenom“ požudom. Tako nesrećno pati zbog Milice Stojadinović Srpkinje, začetnice srpskog sentimentalizma, koja mu je olako rekla NE zbog Ljube Nenadovića. Kao tragični junak sopstvenog života i konteksta, moj omiljeni pesnik svih vremena podario je našem jeziku najlepše ljubavne, erotske stihove bez straha da monah ne može niti sme da voli i želi ženu kao savršeno tvorenije, kome ni celi svet nije ravan. 

A feminizam i Mimi Mercedez? Kako tumačiš njen položaj kao deklarisane ,,antifeministkinje“ u odnosu na rodna pitanja?

Mimi Mercedez izuzetno poštujem. Imala sam tu izvanrednu priliku da s njom porazgovaram i snimim jedan kratak intervju, koji će nadam se svi biti u prilici uskoro da čuju i vide. Tada sam i shvatila to da ne mora da se deklaraše kao feministkinja da bi to zaista bila. Znam pojedine feministkinje na papiru i društvenim mrežama, koje to itekako nisu u svom svakodnevnom životu. Mimi je levičarka i ističe to s ponosom. Mislim da ona samo namerno odbija imenovan koncept. Plaši se elitizma i zatvorenih zajednica, jer ono što ona radi nije Akademija, nije teorija, niti organizovani aktivizam, ali svakako jeste iskren život i njen feminizam – „Kleopatra, polužena poluvatra, važno je da je ne izbacimo iz takta, jer niti želi muškarca od herca, niti njegovu bundu od nerca“. Mimika je hard reperka, repuje s ulice pravo u lice, bez uvijanja u oblande, dosledno ideji samog repa kao buntovnog muzičkog pravca, punog istine, gorčine, prljavštine i muke. Rep je život, i kao što kaže Mimika – sluša se mozgom, a ne ušima. Njeni tekstovi su emancipatorski, vrlo hrabri za sredinu u kojoj nastaju, bez potrebe da se dopadnu svakom, da se ubace u neki komercijalni okvir koji će svima biti na usluzi. Da bi žena bila reperka poput Mimi Mercedez morala je mnogo toga za*ebanog da doživi i kroz sopstvene stihove oživi. Seks, droga, alkohol, striptiz, trening, solidarnost, ekipa – kod Mimi Mercedez imamo svega. To je njen autentičan fazon; prava je dama, u patikama za trčanje, u teretani nagruvana, u solarijumu naduvana, ma ona je ko ja – dobra riba s lošim navikama. 

Koliko pop kultura može da doprinese revidiranju rodnih uloga i ko je najveća feministkinja u pop kulturi?

Ne određujem feministkinje po onome kako same sebe deklarišu. Bitno mi je šta čine, i kako se ponašaju u tom lično-političkom prostoru koji izbija iz njihovog pop-kulturnog rada. Jesu li emancipatorke ili propovedaju seču vena i ubistvo bez muškarca. Najveća feministkinja? Hm. Ne znam. Ja feminizam vidim i kod Stoje i kod Nataše Bekvalac i kod Seke Aleksić, ali i u Ceci ponekad jer: ,,Neću da budem ko mašina. Nek boli bol, nek peče žar, al’ nikad neću biti stvar. I baš me briga da li smem neću da se kontrolišem“. Feminizam je među nama i ako ga poželimo pronaći naći ćemo ga svuda, bez da ga imenujemo i označimo onako kako smo mi, feministkinje, navikle u našim sigurnim, ženskim prostorima.

Foto: Borislav Turkalj

Da li muškarac može biti feminista i postoji li neka muška osoba na medijskoj ili političkoj sceni koja bi mogla da se tako nazove?

Može, ali naravno nikada u toj meri kao žena iz prostog razloga – nemanje autentičnog iskustva iz kog se argumentuje najveća feministička parola: ,,Lično je političko“. Pomenula bih našeg reditelja Bobana Skerlića, kao jednog od eminentnijih feminista koje sam imala priliku da upoznam. Skerla svoju tezu da su: ,,Ženska prava ljudska prava“ oživljava i brani kroz svoje pozorišne, da naglasim institucionalno priznate, predstave: ,,Trpele“ (Beogradsko dramsko pozorište) i ,,Petrijin Venac“ (Atelje 212) . Temeljno i politički razlaže patrijarhat, vrlo emotivno i jasno objašnjava poziciju žene i njeno iskustvo u nasilnom društvu, u kome je Ona žrtva, a On -muškarac dželat.

Pisala si o danas poznatim pesnikinjama i tome na koji način su muškarci dobijali svu pažnju. Kakvo je stanje u kulturi danas? Ima li prostora za žene?

Žena ima dosta u kulturi, ali i to je problematično upravo zbog toga što se u ovoj zemlji kulturom, kao i ženama, niko ne bavi. 1% budžeta za kulturu i 1% svetskog ženskog kapitala – to je odnos žena i kulture. Dokle god budemo grcale i molile urednike, direktore, predsednike, šefove, ministre da nas saslušaju, da nas objave, da nam daju prostor i glas bićemo, kao što jesmo, na margini ovog društva. Zato i smatram važnim osvajanje nealternativnih prostora, i tako nimalo elitistički rame uz rame s Mimi Mercedes ili Natašom Bekvalac preokrenuti matricu ponašanja i života. Nevidljivost i siromaštvo. To valjda jedno s drugim ide. Tu je problem sa ženama i kulturom. Dovijanje, uvijanje, zavijanje i previjanje. Na to smo spale, pa stoga borba i jeste neprestana s ciljem da bude što biti ne može!

Mimi ima svoj autentičan fazon; prava je dama, u patikama za trčanje, u teretani nagruvana, u solarijumu naduvana, ma ona je ko ja – dobra riba s lošim navikama. 

U tvom radu je prisutna intersekcionalnost. Jedan od važnih projekata je “Kismet”, a tim povodom si izjavila i da Srpkinje i Albanke dele istu sudbinu. Koja je to sudbina?

Ženska sudbina. Ona predodređena, nametnuta patrijarhalnom socijalizacijom i nimalo fleksibilnim regulama politike i društva. Ta naša sličnost u našim razlikama jeste tačka preklapanja naših sudbina. Bliža mi je tridesetgodišnja Albanka, po iskustvu i životu kao žena na Balkanu, nego bilo koji moj vršnjak iz Beograda ili Kragujevca. 

Šta je ono što žene iz Srbije i Albanija spaja, a šta je ono što ih razdvaja?

Razdvaja ih nametnuta tenzija i mržnja prema „drugom“, nastala kao posledica vešto negovanih i zatvorenih nacionalnih politika u obe države. Ništa ih prirodno ne razdvaja niti odvaja od tog solidarnog principa razumevanja druge žene i njenog sličnog ili istog iskustva. Baš te nemilosrdne sličnosti u patrijarhatu (kako srpskom, tako i albanskom, bez striktnih razlika) jeste ono što nas spaja i ma koliko god muški, militantni koncepti radili na odvajanju žene će rušiti predrasude, spajaće se i razumevati na osnovu svog ličnog, odnosno, političkog iskustva.

Da li feminizam može da ponudi prostor za pomirenje nacionalnih razmirica?

Mislim da feminizam i žensko umrežavanje, princip solidarnosti i globalnog udruživanja žena jeste ključ u rešavanju svih mogućih i nemogućih, nadasve izmišljenih, netrpeljivosti. Žena nema u mirovnim procesima i tzv. prosecima pomirenja. U tome i jeste problem. Kada bi žene istinski učestvovale u lokalnom i globalnom političkom životu ovaj svet bi, za početak, bio zasigurno mnogo bolje mesto.

U tvom opisu na sajtu stoje dve zanimljive stvari. Na koji način se postiže sadržajnost u sopstvenom bivstvu i kakvo je tvoje shvatanje ideje slobodne ljubavi?

Kada sam jednom prilikom morala sebe da objasnim u nekoliko rečenica, smatrala sam pomalo neukusnim da to učinim sama. Tako sam pozvala svoju veoma dragu prijateljicu iz Crne Gore, Ivanu, da me opiše i objasni, ni ne sanjajući da ću tu njenu deskripciju mene same prihvatiti olako, na prvu i to puna srca: „Sukobljena šovinističkim proklamacijama klimakterične kulture, sadrżajna jedino u sopstvenom bivstvu, inspirisana iskrama blistavih umova żivi ideju slobodne ljubavi“.
Sadržajna u sopstvenom bivstvu? Verovatno smislena jedino kada misli i dela u skladu sa onim što oseća, usput nespremna na ljute kompromise i degutantna uklizavanja koja dovode u pitanje sve za šta se borim. Slobodna ljubav? Za mene je koncept slobodne ljubavi baš ono što i jeste – alternativa ugovorenoj ljubavi, odnosno braku. Feministički koncept slobodne ljubavi upravo u ljubavniku vidi alternativu mužu, jer ljubavnik nije sinonim za večnost, stalnost, obavezu, zaštitu već za slobodu koja se ogleda u tome da svaka žena (kao i muškarac) ima pravo da bez ikakvih obaveza, ukoliko izgubi svoje telesno i umno zadovoljstvo u jednom ljubavniku, potraži i nađe ta zadovoljstva u drugom. Sve što nas ograničava regulama i zakonom, a tiče se najličnijeg života kao što su ljubav i seks, nije ništa drugo do opozit ljubavi i slobodi. Stoga, slobodna ljubav jeste lično-politički koncept života koji odbija posredništvo države, crkve i društva u intimno-partnerskom odnosu. 

Koji je tvoj stav kada su u pitanju prostitucija, pornografija i TERF?

Radikalan. Smatram da sve dok ne dovedemo u pitanje osnovne stubove globalnog patrijarhata- brak, prostituciju, pornografiju i ostale nemani, ostaćemo zarobljene na margini liberalnog društva koje veruje u zakonske, a ne korenite društveno-političke, preokrete. Kažnjavanje i diskreditovanje onih koji jesu na vrhu tih mizoginih i opasnih koncepata patrijarhata i kapitalizma jeste samo jedan od koraka ka prevazilaženju tog kruga pakla, u kome su se mnoge žene nebirano našle. Što se terf aktivizma tiče, kapiram tu vrstu isključivanja muškaraca. Moj argument za odbranu bi bio sličan onom kojim je Simon De Bovoar, u jednom svom intervju za francusku televiziju 1975. godine branila radikalne feministkinje koje su na svaki mogući način isključivale muškarce, navodeći da je to proces sličan onom u kome su i crnci isključivali belce u svojim prvobitnim procesima oslobađanja. To odbijanje trans muškaraca, kao i heteroseksualnih feministkinja koje seksualno zavise od muškaraca, jeste upravo to – prirodna politička reakcija na ,,muškarca“ koji ma koliko u biti igrao žensku rodnu ulogu, ipak nije autentična žena puna još autentičnijeg ,,ženskog“ iskustva. 

Da li to znači da heteroseksualne žene ne mogu biti prave feministkinje i da trans žene nisu prave žene, te ih treba isključiti iz feminističkog pokreta jer imaju dodirnih tačaka sa muškarcem, iliti falusom?

Ne mislim tako, ali razumem polazište. Pokušala sam da ga razumem kao Simon De Bovoar, kao prelaznu fazu i kao prirodnu reakciju koja na isključenje ide isključenjem. Ne znam koliko je to dobro, ali jeste razumljivo. Mislim da je to politička tranziciona faza gde se odbija baš to – sve što ima veze s muškarcima. Kada bih rekla da se slažem sa tim to bi značilo da odbijam i svoj feminizam kao heteroseksualni, što je suludo. Mislim da je to uglavnom lezbejska feministička pozicija jer, da sam lezbejka, verovatno bi i moja politička tranziciona faza bila – sve što je muško zlokobno je, želim i mogu bez njih! Ovako, ja jesam vezana lično politički za muškarce jer se pre svega zaljubljujem u njih. Na toj razini to posmatram, ali racionalno spremna sam da živim i branim svoje polazište, ali razumem i „tuđe“.

Feministički koncept slobodne ljubavi upravo u ljubavniku vidi alternativu mužu, jer ljubavnik nije sinonim za večnost, stalnost, obavezu, zaštitu već za slobodu koja se ogleda u tome da svaka žena (kao i muškarac) ima pravo da bez ikakvih obaveza, ukoliko izgubi svoje telesno i umno zadovoljstvo u jednom ljubavniku, potraži i nađe ta zadovoljstva u drugom. 

Nedavno si učestvovala i na okruglom stolu o knjizi „Drugi pol”. Šta Simon de Bovoar znači danas i da li je i koliko još uvek relevantna?

Ono što smo na pomenutom okruglom stolu, organizovanom u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju povodom 70 godina od prvog izdanja „Drugog pola“, zaključili i zaključile jeste da je ta knjiga apsolutno podrazumevana. Iako Simon De Bovoar nije moja omiljena feministkinja, jer ta titula zauvek pripada Emi Goldman, ja ipak mnogo toga dugujem Bovoar. Objasnila je naizgled neshvatljive stvari veoma jasno i razumljivo, ni ne sanjajući da će i 70 godina nakon prvog izdanja pitanja koja se tom knjigom pokreću ostati aktuelna i nerešena. To je feministička Biblija, koju bi valjalo parcijalno uvesti u sistemsko obrazovanje, pre nego Ogista Konta ili Hegela.

Za kraj, preporuka čitaocima i čitateljkama – na koje autorke, u bilo kojoj oblasti koju želiš da istakneš, treba obratiti pažnju?

Na sve autorke koje dovode u pitanje nametnuti sistem vrednosti. Kad smo već pomenuli Simon, neka bude „Drugi pol“. Volela bih da sve žene na svetu imaju tu privilegiju da ožive svoj bunt sa Bovoar i kulminiraju ga sa Goldman.

Razgovarao: Nemanja Marinović

Nema komentara

Ostavi komentar