Ko to laže, ko to kaže da kraj postoji? - Stoglava Aždaja
4894
post-template-default,single,single-post,postid-4894,single-format-standard,theme-bridge,woocommerce-no-js,ajax_fade,page_not_loaded,,qode-title-hidden,qode_grid_1300,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,columns-4,qode-theme-ver-16.7,qode-theme-bridge,disabled_footer_bottom,wpb-js-composer js-comp-ver-6.0.5,vc_responsive

Ko to laže, ko to kaže da kraj postoji?

Dan 3.

Na minus petnaest, uglavnom na večernjim službama, u tišini Sibirske šume često sam razgovarala s mrtvima. Bog mi pomogao da volim mrtve k’o žive.

Što što su mrtvi no naši dragi i živi ljudi?

Kažu da čovek dva put umre. Prvi put fizički, kada telo napusti vreme i prostor, i drugi put kad padne u zaborav. Mada, ja iskreno ni ne znam postoji li zaborav. Je li ljubav prema mrtvome išta manje jaka nego ljubav prema živom i zdravom čoveku? Mogu li svi naši mrtvi umreti nanovo, po drugi put, od našeg zaborava? Ili ’pak zaborav ne postoji? Izgleda da ti Bog ne dozvoljava da zaboraviš. Uči te da voliš i ono čega nema- ono što ne možeš da vidiš, da čuješ ili dodirneš. Uči te da shvatiš kako van svega postoji sve i svašta u kome žive svi nevidljivi, nestali, nikad zaboravljeni ljudi. Ljubav je tvoja uteha. Voliš one kojih više nema, i uprkos nepostojanju ti postojiš zahvaljujući tome što voliš i ne zaboravljaš.
Koga briga kako smrt izgleda. Svaki strah ostaje, do kraja, nepoznat. Najpoznatiji među nepoznatim je strah od smrti. Strah od smrti kao najbedniji strah. Strah od zaborava, strah od dvostrukog nestanka i večnog nepostojanja.
Vidiš da jedino Bog dragi zna koliko čovek ne želi da umre.
Kada bi moglo da se bira čovek nikada ne bi birao smrt.
Na svu sreću Bog zna šta radi pa ovaj naš papirni život cepa u ekološke svrhe.
Žao mi je čoveče, ali bar jednom ćeš morati da umreš.
Kosmička pravda je, još na početku, rekla svoje: ,,Ova planeta se mora obnavljati. Rađaćete se, i umiraćete jer posle vas nema potopa.‘’

Sibir, 2019.

Nema komentara

Ostavi komentar