09 jun Neodoljivi povratnik

Poslednji put kada ga je Jefimija videla rekla mu je da je zaljubljena u drugog. Nije ga lagala, bila je zaista zaljubljena u drugog muškarca. Ni sama ne zna kako, ali uvek je imala tu čudnu potrebu njemu da saopštava raznorazne nebuloze, pa čak i kada nisu u kontaktu, ne bi li mu u očima videla ono što je poželela da vidi. Svaki put kada bi mu saopštila npr. to da je zaljubljena u drugog on bi reagovao na određen način, pokazivao bi joj svoju simpatičnu slabost i još uvek nepobeđenu sujetu. Međutim, poslednji put nije uopšte reagovao. Kao da mu je bilo svejedno šta ima da mu kaže. Vešto je izmislio ravnodušnost. Kada je Jefimija ukapirala da od njega nije dobila željenu reakciju prestala je da mu se javlja. Naravno da nije prošao nijedan dan a da ona nije pomislila na njega. Mislila je na njega i dok se zaljubljivala u druge, i dok je lagala da voli druge, i dok je izmišljala ljubav s drugima. Nije patila, jer je ipak od početka znala da je on izmišljen lik, i da jedino što može kada je on u pitanju, jeste da ga se seća i da mu se ne približava. Godinama je upadala u trouglove zbog svog omiljenog i neodoljivog povratnika. Godinama je Jefimija sa njim uživala u trenutku. Volela ga je u trenutku. Iako je bila sa drugima, kako bi pokušala da pronađe novi trenutak, novu želju i potrebu, nekako joj je uvek bilo najdraže da se sudari sa njegovim trenutkom. Nekako su uvek njeni trenuci bili njegovi, a njegovi njeni. Bez obzira na to što su živeli različitim životima, što su voleli različite stvari, što su spavali sa različitim ljudima, oni su se uvek, simbolično u mesecu njihovog prvog susreta, vraćali jedno drugom. Svaki put kada bi se sreli, završili bi u “njihovom“ krevetu, nasmejani, veseli i srećni. U svakom tom zajedničkom trenutku oni su se voleli. Ne zato što su morali, već zato što su nekako voleli da se vole. Jedino u svoja 4 zida nisu pokušavali da mere svoju sreću. Međutim, kad god bi se obukli i izašli iz “svog“ kreveta oni bi nekako nestajali u drugim pričama i ljubavima. Bili su svesni svojih antipatičnih razlika. Nikada nisu bili dovoljno jaki za međusobni prekid, iako su istinski često poželeli da prekinu jedno drugom da se vraćaju u živote. Ali, to simbolično vraćanje im je dizalo adrenalin. Verovali su da se tako bore protiv svih, a ni slutili nisu da se zapravo ne bore, već da bezumno tripuju Romea i Juliju. Njih dvoje su dva klasična iracionalna idiota. Baš kao Romeo i Julia.
Od njihovog poslednjeg susreta prošlo je dosta vremena. On je otišao na drugi kontinent, u potrazi za osmehom. Jefimija je otišla u drugu dimenziju, u potrazi za osmehom. Ali, sreli su se opet. Simbolično i ponovo uoči meseca njihovog prvog susreta. Jefimija se pojavila nezaljubljena i srećna. On se pojavio zaljubljen i srećan. Opet je rekla da ga voli. Opet je rekao da je voli. Ništa se nije promenilo. Ostalo je sve nekako isto, ali ovoga puta bez adrenalina. Kada je shvatio da adrenalin nedostaje, izustio je, vrlo prepotentno: “ Ženim Mariju, sledeće godine!“. Nakon injekcije adrenalina Jefimija odgovara: “ Lepo. I očekivano“ . Znala je da laže. A i da nije lagao, osećala je da pravi najveću glupost na svetu s tim neukusnim forama o braku. Smejao se, nakon njenog odgovora. Onako lažovski i pokvareno. Zatim joj se približio i rekao:“ Hej, ne bih ja dao naš mesec prvog susreta ni za šta na svetu, pa makar morao i na brak da se poserem!“ Jefimija više nije progovarala. Slavila je u sebi pobedu vremena i njihovog trenutka nad romantično-tragičnim klišeom.