Ko zna što bi se zbilo da sam zakočila prepunila sebe zauvek potkočila Šta bi se zbilo da sam svoje suze u tvoje krilo sručila rekla: ‘’volim te’’ i burmu naručila Ko zna da sam se zaručila možda nikome slobodu ne bih preporučila Ko zna dokle bih stigla da se nisam tada digla i tebe popela na brdo od pepela…
Pre neki dan ponovo sam se prepustila svom omiljenom klasiku, realisti i pesniku Petru II Petroviću Njegošu. Sa svoje police, prepune raznoraznih knjiga, iz bogate kolekcije Gorskog Vijenca zgrabila sam jedno od izdanja. Ovoga puta odabrala sam Pobjedino izdanje Njegoševog manifesta iz osamdeset i neke godine. Rustičan povez, platnene duše i tvrdog spoja, s izrezbarenim likom crnogorskog romantičara,…
Nemoj mene ja sam ti k’o živo blato; gnjecavo daviš se tražiš me i moliš za spas Nemoj mene ja sam ti k’o centrifuga; u krugovima nestaješ cediš se i sanjaš izbavljenje Nemoj mene Ja sam ti k’o objašnjenje Retko se dajem svima se nudim malo ko me prihvata Nemoj mene ja sam ti k’o Lovćen vidiš me i znaš da…
Razume li ljubav jezike koje ne govorimo, čuje li telo reči koje ne izgovaramo? Na koliko slogova možemo razložiti sve radnje koje trpimo sva dela koja ne činimo sve osmehe koje ne vidimo? Razume li ljubav tišine u kojima ćutimo, čuje li telo nesreću na koju se ljutimo? Koliko je slova potrebno napisati, na koliko slogova možemo razložiti sve misli…
Dok nisam došla mislila sam mnogo toga sam prošla Nikada nisam bila najbolja, ali ni previše loša Dok nisam došla verovala sam da poznajem bezbroj majmuna, da smo nastali svi od šimpanze i Darvina Dok nisam došla mislila sam previše, volela svaku budalu najviše, plakala i lila, kao dosadne kiše Dok nisam došla sumnjala sam u trenutak i sva vremena…
Pišeš kako voliš i pozivaš se na iluziju ne volim muškarce koji nemaju viziju, zarobljene i zapale u hipokriziju Ne volim muškarce koji ne razumeju ljubavnu misiju koji misle da su važni i da su poslati u božiju komisiju Pišeš kako nedostajem kako ne možeš da podneseš što ti toneš, dok ja opstajem Plačeš, kukaš i preklinješ svašta pišeš,…
Nakon dva meseca, koliko već boravim u Indoneziji uspela sam da stvorim nekakvu sliku o svemu onome što sam videla, čula, doživela i osetila, bez potrebe da poredim kulturu iz koje dolazim s kulturom u kojoj se, trenutno, nalazim. Međutim, jedno je sasvim očigledno : gde god da se nalazila i odakle god dolazila, zasigurno je da ću dotaći čitavu jednu…
kaže jedna dramska replika kako je depresija lična prilika za ponor za pad za kraj ah Dramska depresija bez pauze i scenografije uvukla me u nemilost šizoidne kostimografije moja 4 zida i mračna opsesija ne, to nisam ja to je moja depresija moja lična prilika i tuge bedna mimika ostavlja me bez teksta ko otrcana skupštinska replika buni me…
Čujem kako ćutiš muče te prilozi, svetla i kamere, loši ljudi i zle namere ubile te politike i dopisi lišili te svega, omadjijali te popisi trčiš svuda nigde ne stižeš oči su ti upale kose su ti opale tražiš izlaze moliš za razlaze Mlad si čovek izgubljen u sebi hej ja toliko želim da pomognem tebi da te spasim da…
Evo me, stigoh i ja! Okupah sreću u jednom danu i već ljuštim kožu ko bananu Udišem novi miris, ljubim život, radjam iris! Evo me, stigoh i ja; Oprah se u kokosu Zaspah u lotosu Ljubav je tu; Na zidu, u zraku, u okeanu i u mraku Evo me, stigoh i ja! Ne brinem više, plačem manje i vičem tiše…