14 feb Feministkinja na ostrvu Bogova

Svako je ostrvo božije ako na njega sleti feministkinja, spremna da sve što vidi i dotakne dovede u pitanje. Dovesti u pitanje sve što dovodi u pitanje slobodu i lakoću života drugih jeste božiji čin. Pravedna kritika, koja traži vreme i prostor za druge, jednako kao i za prve, nije ništa drugo do globalni politički akt.

Spletom srećnih životnih okolnosti mlađana balkanska feministkinja našla se na ostrvu Bogova, u dalekoj Indoneziji, od koje su dalji samo Australija i Novi Zeland, u ostrvskoj državi magijske tradicije i ilegalnog abortusa. Dok opojno zelenilo sa svih strana ispušta mirise avokada, manga, papaje i žute lubenice, dok bezbroj boja boji vazduh i fascinira čak i tmurnog čoveka, opipljiva realnost predivnog parčeta kopna nasred okeana ipak upozorava da nijedan život koji u ovom trenutku postoji nije baš obojen magičnim bojama.

Naprotiv, svaki drugi život planete Zemlje je ugljenisan. Feministkinja je na Baliju, hinduističkom ostrvu, u najvećoj muslimanskoj zemlji na svetu-Indoneziji.

Ostrvo hindu pristupa i postkolonijalnog sindroma gde političko-dramske frustracije proističu iz istorijskog tlačenja i porobljavanja indonežanske duše i tela, istovremeno je magično i tragično. Tragično poput svakog drugog društva koje vrši opresiju nad svojim pojedinkama i pojedincima. Magično poput malo kog mesta na svetu. Očarana rižinim poljima bez kraja, tropskim pejzažima, kao nacrtanim hindu hramovima, napetim vulkanima i moćnim okeanom, balkanska feministknja je ipak rešila da zađe malo dublje u ostrvsku srž i tako proba da otkrije lokalno/globalni karakter trulog patrijarhata koji ne pita ni za vreme, ni za mesto na kome će da ugnjetava i tlači.

Otkud ja znam kako živi jedna Balinežanka? Ako ne znam, a tu sam među njima, koji je način da saznam i doznam žensku sudbinu, na kraju sveta?

Odlučna da svih pet meseci svog boravka na ostrvu Bogova iskoristi poput svemoćne Boginje Sunca, balkanska feministkinja je zgrabila svoj laptop i krenula u nezaboravnu misiju.

Sreća naša pa nam je prosledila bar nekoliko stranica svog intimnog ostrvskog dnevnika

Dan 10.

Kao da me je neka misionarska zasluga iz prošlog života poslala na ovo čarobno mesto. Postoji dobar razlog zašto sam baš sada, baš ovde gde jesam. Danas sam poslala desetak mejlova. Kome? Pa naravno da sam guglala sve moguće i nemoguće ženske organizacije na Baliju. Gde god sam našla neki kontakt, iskoristila sam ga. Predstavim se i opišem u nekoliko referentnih rečenica, pokažem iskreno interesovanje i spremnost na upoznavanje s gorućim problemima sakojim se lokalke susreću, poželim odgovor natrag i tek onda kliknem na send. Priznajem da mi je naziv jedne od aktuelnih ženskih organizacija najviše zaintrigirao. Centar za osnaživanje razvedenih žena. Nije da ne želim baš njihov odgovor. Šta ću kad sam jedna od onih feministkinja kojima je država diplomom odala priznanje za poetičnu kritiku institucije braka. Logično je da me, pored saznanja da su ugovoreni brakovi uveliko aktuelni na ostrvu, problematika razvoda još više zanima. Ko zna šta jedna žena sve doživi i preživi ukoliko poželi da izađe iz braka. Zamišljam, ali verovatno pojma nemam. Strpljena, spašena.

Dan 12.

Izgleda da je ostrvo zaista magično.

Dobila sam samo jedan odgovor.

I to baš od osnivačice Centra za osnaživanje razvedenih žena.

Divna je. Ime joj je Sariadi. Pozvala me je da budem njena gošća i dođem sledeće nedelje na sever Balija, u selo Selasih, gde se i nalazi njena oaza mira i aktivizma.

Nestrpljiva sam.

Dan 18.

Ne znam gde bijem. Telo i duh jednako su umorni. Saznanja bole, ali oplemenjuju. Što bi rekla Sariadi: ,,Budi prijateljica svom bolu’’. Da, biću. Naučila me Sariadi kako se pobeđuje smrt,u jednom danu. Organizaciju je osnovala vođena ličnom nesrećom. Kazna kojom je kažnjena još pre 13 godina ni dan danas ne prestaje da kida njenu dušu. Žrtva običajnog prava i zlokobne institucije balinežanskog braka Sariadi svoju ćerku nije videla više od deceniju. To je njena kazna jer se drznula da izađe iz ugovorenog braka. Nema Sariadi više od 34 godine. Ali zasigurno je živa vekovima. Smirena, nasmejana, hrabra mlada žena koja zna šta radi i kako da se bori. Pokušava da animira razvedene žene kroz različite umetničke radionice (likovne, rukotvorne, meditativne, baštovanske, itd) pružajući im utočište na tipičnom balinežanskom imanju, ušuškanom pirinčanim beskrajem i divljom džunglom. Ne pomaže samo ženama. Pomaže svim ugroženima, kojima je potrebna istinska podrška i razumevanje. U Selasihu kod Sariadi sam se susrela i sa balinežanskom decom sa invaliditetom, koja su u potpunosti lično i politički nevidljiva i odbačena jer ,,plaćaju neoprostive grehe svojih grešnih majki’’.

Kakva surova džungla.

Dan 19.

Nema ovde klasičnog koncepta volontiranja. Sariadi me uči različitim principima života i ljubavi. Naši razgovori tiču se nas samih. Samo tako, kako ona tvrdi, možemo do kraja upoznati i čuti druge. Samo kroz sebe i sebe držeći snažno za ruku možemododirnuti ceo svet, na dlanu. Nema kod Sariadi tog trulog aktivizma, naučenog, plaćenog, naručenog. Ona to živi, od glave do pete. Živi i prenosi iskustvo, otvara ga, poklanja, ne zloupotrebljava već upotrebljava bez premišljanja.Učim sebe strpljenju. Prestajem da se čudim. Malo zbog priča koje čujem od Sari, malo zbog prihvatanja realnosti u kojoj živim.

Danas sam pročitala da je trinaestogodišnja Balinežanka silovana, i to u svojoj kući, dok su joj roditelji bili na poslu. Uhapšen je zločinac. Pravda nije zadovoljena. Šta će biti s devojčicom? Digla se fama na online ostrvskim zajednicama, jer su se mnoge belkinje, koje su kao i ja doletele na ostrvo u potrazi za spokojem, javno požalile na seksualno nasilje koje doživljavaju na džogingu, u marketu, na ulici… Znam. Prisutna sam. Nego, i Balinežanke tako svaki dan, ceo dan.

Nego, one se ne žale. Ne smeju. Ćute, trpe. Nevidljive su. One su ostrvljanke drugog reda. Latentni rasizam buja. Trebaće mi vremena da sve procesuiram.

Dan 60.

Ko to bilo šta zna o rasizmu, autorasizmu, ilegalnom abortusu, ugovorenom braku ili silovanju, a da ne živi tako što žustro dela protiv nabrojanih nemani? Mislim da pišem roman. Sasvim slučajno, a zapravo i više nego namerno. Ne mogu fabrički da bacam informacije i iskustva koja na ostrvu delim sa sobom i koje drugi nesebično dele sa mnom. Sigurna sam da pišem prvi feministički beletristični roman. Pišem, i ne stajem. Znam šta radim. Putopisni feminizam i globalni aktivizam. Ne, neće se zvati tako. To se ja sa sobom igram naslova i pišem roman za sve. Strpite se, imam svašta da vam ispričam!