27 jul Čekanje

Jesam li apstrahovala svoju ljubav ukoliko sam je odbacila sa tobom i u tebi? Uostalom, odakle mi pravo da odbacim ljubav?

Ne, ne pišem Tebi. Pišem nama i obraćam se ljubavi. Onoj poetskoj, onoj suštinskoj i neapstraktnoj, onoj proživljenoj, preživljenoj i postmaterijalnoj. Ne dragi, ne klasifikujem je, ne šamaram je metodologijama i besmislom, već je hranim i bodrim, dodirujem i činim je stvarnom. Ljubav je stvarna, dragi, i ja te u stvarnosti volim. Volim te rečima, volim te Rakićevom čežnjom, Nerudinom suštinom, Njegoševom metafiizikom i svojom slobodom. Ja lebdim i dok lebdim ja volim. Volim sve načine na koje te volim i voljenjem pojmim. Bežim od apstrakcije, k’o luđakinja od ludosti, i ne dam, ne dam da nestaneš ni u tuđim stihovima, ni u mojoj slobodi.

Sanjam mora i miris vesele luke, tebe u pesku, sebe u kamenu i nas u oblaku. Sanjam nas samodovoljne, usplahirene i preplanule. Ne sanjam cveće u kosi i mirisne trave, sanjam da te volim i u snu kao što te ljubim na javi, sanjam da lebdiš sa mnom, da voliš sa mnom kroz reči i u nedogled, bez straha i naglih pokreta, bez opiranja i mokrih dlanova. Ljubav viče i vapi za priznanjem, stoga nemoj da mi govoriš neistine o ljubavnoj nečujnosti, jer ljubav nikada nije bila glasnija, žustrija i svesnija sebe. Ljubav nikada ne ćuti, dragi. Ona pleše i peva, ona umuje i ne niče zlo.

Prestani da nestaješ u svojim ljubavnim utopijama, praktikuj ljubav i oslobodi nas patnje. Ne bacaj nam ljubav u kontekste, ne uslovljavaj je tuđom formalnošću, voli me u ovom našem krugu morske soli i kotorske kaldrme. Zar me ne vidiš? Zar ne vidiš kako te usijana čekam na izlazu iz Starog grada? Da, dobro vidiš, popila sam malo vina dok sam projektovala Veneto na Kotor, Toskanu na sebe i Siciliju na nas, jer l’amore je ljubav, dragi.

Vidim beli lan, vidim ljude i njihove sreće, vidim pravdu za koju živim, vidim slobodu u kojoj te volim, vidim istinu u kojoj ti verujem. Vidim trenutak u kojem udišem večnost, vidim tebe, vidim sebe i volim. Dok teatralno šetaš kaldrmom i njišeš se ka izlazu iz Starog grada, i da te ne vidim znala bih da si tu. Tek si na početku ovoga puta, a već uzdišeš i kukaš. Da je jedan kilometar kotorske kaldrme strm kao Kilimandžaro lakše bi je savladao, čini mi se. N’o ja te još uvek čekam na izlazu iz Starog grada. Čekam i ne sumnjam da ćeš uspeti da pređeš bar polovinu kaldrmske pravine. Ne brini, da je ljubav tako savladiva ne bi je se ni svet tako olako odrekao.

Ne očekujem da žuriš. Nisam ja tvoj cilj, niti sam tvoj štoper. Ne brojim ti korake, niti ti merim vreme, samo čekam. Strpljivo čekam. Kaldrma je kao letnja kiša, dragi. Po njoj ne trčiš, već hodaš s osmehom.
Dok te čekam, na izlazu iz Starog grada, neprestano prebirem po sopstvenim mislima. Naslonjena uz kamen, pomalo opijena, slane kose i neumornih očiju ja preispitujem nametnute norme, odbacujem ’’politički kič’’, gnušam se socijalnog šunda, negiram ozakonjene nepravde, prizivam revolucije i volim. Volim što čekam i što još uvek ne dam na svoju slobodu i svoje neotuđivo pravo da te beskrajno volim. Nema prolaznika, dragi. Ovaj kilometar kaldrme je, izgleda, ipak samo naš.

Još uvek hodaš, čujem. Stigao si do naše polovine. Vidim, jedeš sladoled. Smeješ se, a umoran si. Dalek si put prešao. Mada i vruće je. Kotor baš nema milosti prema ljubavnicima. Meni je lakše, jer si mi bliži, ali se i plašim. Plašim se svojatanja i bespravnog oduzimanja onog što pripada tebi i onoga što pripada meni. Plašim se zlokobne ljubomore, primitivnih pomisli na posedovanje nečijeg bića, plašim se samoživog tretiranja onog drugog, plašim se nemilog odbacivanja jednostavnosti sreće.

Nemoj da žuriš dragi, zar ne osećaš kakvu borbu sa sobom vodim, ovde uz ovaj kamen upekli?
Volim način na koji prelazimo ovaj naš, morski, put. Nemoj da se buniš, putevi su tu da se prelaze. Nemamo mi dušu za mimoilaženja i zaobilaske. Ionako ideš pravo, zašto bi skretao bile gde i bilo kuda, kada te kilometar kaldrme vodi do mene? Dok pojedeš sladoled, dok pomisliš na ljubav, ja sam već tu. Uz kamen, stojim, naslonjena i čekam. Nije čekanje stradanje. Strada samo onaj kome je čekanje strano, dragi.

Nemoj da se dovikujemo, ne želimo mi nerazgovetne reči i mahalske osude. Ne želimo svedočenja i posrednike. Nije ljubav ugovor. Niti ja čekam potpisnika niti ti ideš ka potpisnici. Strpljivo prelazi ostatak puta i ne reaguj na svaki šum spoljašnosti. Budi dostojan puta kojim ideš, jer ovo je samo jedna od naših pedeset ljubavnih nijansi.

Eh, koliko je čekanje zapravo oslobađajuće. Da ne čekam ne bih ni znala koliko volim. Da ne volim ne bih ni znala da čekam, ne bih videla ljubav u ovom kamenu koji sam obgrlila, ne bih pronašla tebe, a ni svoj osmeh sa tobom. Ti si izabrao kaldrmu po kojoj hodaš, ja sam izabrala kamen na kojem živim, i sve dok budemo slobodno birali, dragi, put će nas navoditi na ljubav.