16 sep Feministička ljubav, laž i istina

Danas kada sve posmatram iz svoje ideološke i životne perspektive, tako i lelujavu ljubav doživljavam prvenstveno kao neposredan odnos lišen materijalnog interesa između dvoje ljudi koji se vole i žele sve dok to zaista i osećaju. Ta moja perspektiva kažu da je feministička. Kako god. Ja volim da svojatam mesto na kome stojim, i sa kog gledam i posmatram ovaj svet. To je moje pravo da beležim i percipiram sve na osnovu onoga što vidim, osećam, čujem ili promislim. Jeste, to je subjektivno promišljanje. Ali, koja je to uopšte objektivna pozicija promišljanja i življenja? Pa, ne postoji! Svi smo mi jedna subjektvna, misleća bića koja jedan svet posmatraju na bezbroj različitih načina. Sasvim logično i jasno.
Međutim, ako tvrdim da ljubav nije materijalni interes, da li to onda znači da ja danas u svetu pop i turbo materijalizma, ipak verujem u nekakvu ljubav koja je opozitna svemu tome? Isuviše su mi potrošena nekritička verovanja u ljubav. Ne verujem u taj puki ugovorno-kapitalistički interes. Meni ljubav više miriše na neobuzdanu veru u nekakav intimno-partnerski interes koji je satkan od umnih i telesnih zadovoljstava između partnera. To je ljubavni postmaterijalizam. Svaki čovek treba taj interes jer od tog interesa se živi. Zbog tog interesa ja, kao i svi/e mi, izmišljam patnje, duševne povrede, pobede, poraze i neuspehe. Kako god, neprestano, ja trebam najviše taj interes. 

Ako tvrdim da sam povređena, pitam sebe kako uopšte mogu biti povređena, ako to nije u mom intimno-partnerskom interesu? Buni me u svemu ovome taj pojam interesa. Jer… Koje dugme onda ja sutra, nekad da pritisnem i da sve ono loše što osećam pretvorim u nešto što bi za mene bilo dobro i pogodno? Kako tada da ostvarim taj svoj interes? Je li dovoljno da odem, da nestanem, da klinom klin izbijem ili je ‘pak nemoguće biti toliko proračunat/a ? 

Da li me povređuje muškarac? Ne, mene može da povredi samo čovek. Ko je čovek? Čovek je žena. Čovek je muškarac. Da, ali mene je povredio čovek muškoga pola. Povredila me je beskurpuloznost te laži muškarca, u kojoj vekovima sve mi živimo. Međutim, čini mi se da ja odbijam da živim u muškim lažima. Ne želim da živim u bilo čijoj laži. Laž nema pol, nema rod, iako se konstantno i laž polarizuje na onu dragu i oprostivu ( mušku) i na onu izdajničku i nedopustivu (žensku) laž. Ma kako laž, uopšte, može da ima dva pola? Laž je laž. Ja odbijam laž. Laž nije u mom interesu. Laž koja se iznova i iznova ponavlja za mene nikada neće postati istina. Ja imam svoju istinu. Imam i volim sve svoje predrage, predivne, revolucionarne i plemenite ljude. Sebe i njih ponavljam, obestinjujem, i sa njima verujem u sve srećne istine ovoga sveta.

Ukoliko lažem sebe, kako mogu da očekujem od drugih da veruju u moju istinu?

Ako istina nije jedna, da li je laž jedna ili ipak važi ono da koliko ljudi, toliko istina, koliko istina toliko laži?!

Nego, hajde da jurimo istinu;

In vino veritas,
In amor veritas!

http://www.cosmopolitan.rs/ljubav-i-seks/dating/24082-iz-minjinog-ugla-feministicka-ljubav-laz-i-istina.html