23 okt Gorski vijenac po stoti put

Dođu tako periodi života kada pojedine knjige moramo pročitati po još koji put. Svako novo čitanje istog dela otkriva nove ali različite istine. Pre neki dan pročitah, po ko zna koji put, Njegošev vijenac Gorski. Moju platonsku ljubav prema ovome čoveku, čiju 200. godišnjicu zvanično proslavljamo ove godine, objašnjava svaki stih njegovom rukom napisan. Primitivne i revanšističke interpretacije dramske borbe protiv poturica ne bih previše komentarisala. Tačno je da je Njegoš više od bilo kog drugog pesnika zloupotrebljavan i korišćen u prljave svrhe, ali je isto tako tačno da je ovaj najdraži moj pesnik, i pored svega toga ostao netaknut i neukaljan. Svaki Njegošev stih rađa njegovu veličanstvenost iznova i čisti njegova dela od zlokobnih umova i šovinističkih poriva pojedinih. Biti feministkinja i voleti Njegoša nije nemoguće, dušmani! To vaše radikalno odvajanje Njegoša od svega što je ovovekovno i progresivno je najneukiji potez ovog dela čovečanstva. Zanemarivanje političkog, društvenog konteksta u kojem Njegoš živi, piše i stvara je najgluplja greška koju, neprestano, ponavljaju tzv. i samoproglašeni analitičari/ke njegovog stvaralaštva. Braniti mog najmilijeg pesnika ne može niko, jer je on svojim večnim postojanjem i svojim vrhunskim delima odbranio sebe, za sva vremena. Bio je i ostao jedan od najčuvenijih umetnika ovih prostora. Eto, za mene, on je bio i ostao najveći na svetu jer ta kvantitativna granica oličena u „ovaj prostor“ , zvani Balkan, predstavlja isuviše mali prostor za sav Njegošev umetnički manevar. Ne bih da ga svrstavam u bilo čiji koš jer ono što njega čini posebnim nije poreklo, niti nečija krv, već neumoljiva pamet i besprekorna reč.

Ja imam pravo da sanjam, i želim da sanjam, da sam njegova „golubica pod sokolovim perjem“. A njima tamo, neukima i pokvarenima, političkim marionetama i poganim jezicima želim da preporučim „Gorski vijenac“ po stoti put!

Srdačno,

Aždaja Golubica