24 maj Ispovest komšinice sa drugog sprata

Imam kul komšinicu. Pametnu, zgodnu, lepu ali samu. Ne pratim njen život, ali ovako mi ne deluje nezainteresovano, već mi deluje kao da joj se smučilo više da svima crta ono što želi. N’o dobro. Ove jezive poplave su je jako pogodile. A koga i ne bi? Ona naizgled deluje neempatično i bahato, ali u suštini je sve samo nije bezosećajno govno. Dok smo pile kafu, ja sam je pažljivo slušala. Podelila je sa mnom i ono što sam je pitala, kao i ono što me zaista nije ni zanimalo. Počela je o poplavama. Nije zagovornica teorija zavere, nije stranačko govno, nije Amfilohijeva sledbenica, a nije išla ni da puni đžakove. Kaže da je pomogla koliko je mogla. Nisam je pitala kako, koliko i kada, jer nisam ni ja baš nevaspitana. Ona veruje da je ovaj napaćeni narod balkanski zadesila prirodna katastrofa, i da nam svima sada ne preostaje ništa drugo nego da pomognemo jedni drugima, bez previše reči i senzacija. Oči su joj bile pune suza dok je ponavljala to da su mnogi izgubili živote, prijatelje, porodice, životinje, kuće. Govorila mi je, vidno potrešena, kako pizdi na komentare tipa: “ Jbt sve Cigani u tom Obrenovcu“ , “ Najviše je Cigana u prihvatilištima“ , i tome sl. Tu sam je, u potpunosti, razumela. I u pravu je komšinica. Rasističkih govana mnogo ima među nama. Ona je sve vreme govorila o ljudima, o uništenim i izgubljenim životima, nestalim životinjama, vodom izbrisanim kućama. Njoj nije bitno čije su te uništene kuće i ko su ti nesrećni ljudi. Komšinici su bitni ljudi, a ljudi su svi oni, koji se u odnosu na životinje razlikuju po tome što poseduju razum. Bila sam srećna kada sam shvatila da preko puta mene sedi jedna mlada, pametna, plemenita žena. Dok je usplahireno držala slovo nisam pokušavala nijednog momenta da je prekinem. Osećala sam da pati zbog svega ovoga što se dogodilo i što se događa oko nje. Međutim, osećala sam da pati i zbog sebe same. Još uvek ne znam zašto je u meni videla nekoga ko je može utešiti. Ali, pustila sam je da nastavi. Mislila sam u sebi: “ Neka priča ona, imam ja vremena da je saslušam. “ I ne žalim što sam je saslušala. Nije me davila o Vučiću, nije mi oči vadila stranačkim pamfletom, nije se kurčila kako je filantropkinja jer je učinila ovo ili ono sada kada se to podrazumeva, nije lagala kako joj je stalo i kako joj je teško zbog svega što se dešava oko nje. Dala je svoj doprinos samim tim jer je htela da pomogne, jer je osećala da mora da pomogne, jer je verovala da će svako normalan pomoći. Složile smo se, u svemu. Taman kada sam htela da joj pružim ruku, i da joj se zahvalim na tome što mi je dala pare za lift i napravila kafu, ona je nastavila dalje da priča. Imala sam ja još uvek vremena da je slušam, ali sam osećala da će sada početi da deli sa mnom svoja lična nezadovoljstva, za šta nisam bila baš spremna. Ne zato što i ja imam neke svoje muke pa me mrzi da slušam njene, već zato što ja nisam baš za tu vrstu interakcije. Ali, nastavila sam da je slušam. Šta je trebalo da uradim? Da joj kažem: “ Smaraš me ženo s glupostima, moram da idem. Dosadna si. Pozdravljam te“ ? Pa to ni glupom muškarcu ne bih rekla, a naročito ne pametnoj ženi. Očekivala sam neki meksički ljubavni problem, pa sam se i pripremila za tu vrstu besmislenog razgovora. Pomislih u sebi: “ Sad kad krene da se žali na neku budalu, reci joj da ga ne zove više, ko ga jebe i ćao. “ Međutim, komšinica nije baš neoriginalna. Komšinica ima problem koji je pronašla u sebi, a ne u drugima. Kaže da je očekivala malo uljudnije, malo konkretnije i smelije ponašanje neke tamo xy osobe. Nisam je zapitkivala, i nije mi mnogo toga ni bilo jasno. Ali, ona je nastavila da priča. Bilo mi je trulo da joj kažem: “ Ono što od muškarca očekuješ, obično ne dobiješ“ . Žalila mi se na sebe, i na to što ceo život misli i veruje da može da uspostavi kontrolu nad onim što oseća, i nad onim što joj se dešava. Žalila mi se na svoje izbore koje je pravila u životu, na svoje ljubavne trouglove u koje je ulazila ne razmišljajući, na svoje izgubljene prijatelje, na svoje bačene i potrošene novce. To žaljenje svega i svačega je trajalo, trajalo i trajalo sve dok jednog trenutka nije prestala sa patetikom i rekla, onako iskreno: “ E, znaš šta. Ja ovde bre serem i razbijam glavu zbog gluposti, zbog nekog tamo, i nekog ovde, zbog potrošenih para, zbog prolaznih stvari u životu. Sramota me je! Izmišljam sebi muke i probleme, tripujem kontrolu a nikako da shvatim to da život ne može da se kontroliše. Ja bih da kontrolišem osećanja i svoje odnose sa drugima, a svedokinja sam toga da je ljudima jebena poplava odredila život i uzela sve za jedan dan! “ I tako je moja komšinica poentirala. Ja sam otišla kući zadovoljna jer je ona ostala hrabra i kul.

Zaista je sjajno kada neko uspe da razlikuje izmišljene muke od surovog života.