Ivana i Ja Njegošu u brk! - Stoglava Aždaja
2407
post-template-default,single,single-post,postid-2407,single-format-standard,theme-bridge,woocommerce-no-js,ajax_fade,page_not_loaded,,qode-title-hidden,qode_grid_1300,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,columns-4,qode-theme-ver-16.7,qode-theme-bridge,disabled_footer_bottom,wpb-js-composer js-comp-ver-6.2.0,vc_responsive

Ivana i Ja Njegošu u brk!

3-anastas-jovanovic-petar-petrovic-njegos-talbotipija-1846-1847

Krenuh stazom teškijah vrleti,
S Aždajom bogove kušat’
Nijedan me opeć’ ne mogaše
Kad viđu napast od stotinu glavah!
Stade Aždaja stade svijah 99 glavah
od straha mi kosti zaigraše
nemah mača nemah krune
al’ imah srca junačkoga
oborih je i zube polomih.
Ko se s njome u koštac u’vati, tome glava na ramena ne sjedaše
Stisnutih se prsa još moga’ koprcati, a tankijem glasom naricati
Đe na nju crni svijete
Svoje čelo polagah
A svoju dušu posijah.
Kukah ja mnogija dana
kukah i dušu isplakah
sudbu svoju počeh proklinjat
na mene se crni oblah namrčio
zla me ljudska i nebeska raniše
strašna sila moje tijelo zbrisaše.
Sve divote nebeskije u košmar mi se pretočiše
Ne ištem ni daha dalje, do mača da mi muke skrati
i dušu mi moju krhku onom svijetu vrati.
Da sam grešnik bijaše mi sveto
Viđeh Boga viđeh plavetnilo
počeh slavit svod beskrajni
ko sam što sam ja zaboravih.
Nakaza sam za života bio, i nakaradnim se svijetom opkolio
Luča njegova rukovodilja mi posta, te mi ljuti katran s očiju sapra.
Počeh tada ja smrt svoju živjet
pogibija moja put je nebeski
Nit’ je iskra života mi draga
Nit’ je život vrijedan slavlja.
Strahovita me blagost po srcu milovaše
Neka padoh, neka zgriješih grdno
Viđeh svijeta što ne mogah zamisliti,
Viđeh neba za svakoga
I za bogatoga i za siromaha
Gotovo se smrznuh od tihoga maestrala što po svodu puše i k višnjemu me uspravlja.
Spoznah sebe kroz svijet nemili
Spoznah gospodara i njegove strune
Crkoše mi tajne i poroci
dočekah se na koljena junačka
i beskonačnost svoju opjevah.
Tupe mi poglede samilošću otrgnu
Okean mi muka za tren posta bara
Ljuta li me mora zgodno unezgodila
Pa do trona puzeći se uspeh, al’ do Boga put je golem.
Voda mi u tijelu presušila
sva strast za mnom isparila
nemah želja a ni snova
sve sam svoje sa sobom ponio.
Šta se bojis, hrli vojniče?
Lakše ti je sebe ukopat nego nebesa se dočepat!
Ne smijah ni riječ izustit
n’o se puštih ka’ riba niz vodu
Čudo me je k sebi uzelo
a ja slab ka’ da lijeka nemam.
Visoka me glad ka tebi Bože uspinjala
Hranitelju svega što po beskraju niče!

Nema komentara

Ostavi komentar