Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama je svaki dan - Stoglava Aždaja
884
post-template-default,single,single-post,postid-884,single-format-standard,theme-bridge,woocommerce-no-js,ajax_fade,page_not_loaded,,qode-title-hidden,qode_grid_1300,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,columns-4,qode-theme-ver-16.7,qode-theme-bridge,disabled_footer_bottom

Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama je svaki dan

Image

Danas, 25. 11, je moj facebook bio prepravljen razlicitim postovima i statusima povodom Medjunarodnog dana borbe protiv nasilja nad zenama. S obzirom da mnogi znaju cime se bavim i cemu sam odlucila da posvetim svoj zivot, svakodnevno nalecem na budale ( bez ustrucavanja ih tako nazivam jer to i jesu) koji/e mi postavljaju nebulozna pitanja tipa: “ Sto su zene ugrozene, kad su sve dobile?, Sta im fali? Ko ih to dira? “ ili jos debilnije konstatacije poput: “ Ima zena koje vole kad ih biju, koje to pali“ , “ Neka ga ostavi ako je mlati, ko je jebe kad je glupa i voli to…“ U takvim situacijama, obozavam da te prazne i mentolske glave posaljem u tri lepe picke materine. Pre svega jer sam nesto naucila, za vijek vijekova, a to je da pod 1. Ne odgovaram na glupa pitanja i pod 2. Da je tolerancija u odredjenim situacijama nepozeljna. Ako neka budala ovo cita neka pogleda ovu statistiku i neka shvati, najzad, gde zivi i za sta se mi to borimo. https://www.facebook.com/ZeneSaInterneta/posts/410790152380720.

Ne bih sada ni da pljujem po drzavi i drustvu jer su pljunuti odavno. Zelim da menjam ova sranja oko mene tako sto cu ne jednom godisnje kaciti statuse i postove, vec tako sto cu iskreno govoriti o onome sto mislim i za sta se zalazem, bez straha da priznam da je nasilje blizu svih nas, da smo ga osetile sve na razlicite nacine, i da bez ustrucavanja i primitivnog sindroma “ sta ce drugi da kazu“ zivim svoj feminizam. Povraca mi se od jednogodisnjeg dusebriznistva, jer se vec sutra niko, sem malog kruga aktivistkinja i aktivista, nece baviti ovim problemom koji ce nas sjebati sve, zajedno. Lako je nama uskuskanima da palamudimo i kurcimo se svojom svescu, netaknute i zasticene koliko toliko, dok nase prijateljice, sestre, majke, tetke, bake, rodjake, sugradjanke, zemljakinje trpe i cute, zbog straha i nemoci. Ne znam da li sam luda, ili utopijski nastrojena celim svojim bicem, ali sam ubedjena da se ovo nece promeniti sve dok ne iskorenimo ono za sta i protiv cega se borimo, skolujuci se i stvarajuci naucno polje borbe protiv patrijahalnog smeca i svega sto nam je to smece smrdljivo i donelo. Revolucije menjaju svet, i ja se svog revolucionarnog duha odreci necu pa makar zbog njega izgubila sve. Mada, sigurna sam, da ne gubimo sve onda kada cuvamo sebe, boreci se za sve nas. Zar ne?

 

Nema komentara

Ostavi komentar