13 okt O večnoj kući crnogorskog vladike: Zašto je izneveren Njegošev amanet?

Ima li umetnost krute okvire, ili je to jedini ljudski dar čovečanstvu koji ne poznaje religijske, nacionalne, klasne, rasne, rodne i ostale zabrane?

Oduvek je bilo partijskih umetnika, politički angažovanih kreativaca koji su kroz sopstvenu, pre svega naručenu, umetnost pokušavali da zaustave nezaustavljivu fluentnost besmrtnog stvaranja. Tako je i Ivan Meštrović, kraljev voljeni vajar i Titov mermerni kipar, osmislio jedan od najkontroverznijih umetničko-političkih poduhvata socijalističke Jugoslavije.

Za svog života, još 1846. godine, pesnik svetskog glasa Petar Drugi Petrović Njegoš je u spomen svom stricu Svetom Petru Cetinjskom, na Jezerskom vrhu, malo ispod najviše tačke dinarske planine gromadnih vrleti, sagradio crkvu i testamentom zadužio svoj narod da ga baš u njoj zakopa, ne bi li najzad u slobodi sopstvenog izbora počinuo. Mnogi su pre i posle Meštrovića, na ovaj ili onaj način, pokušavali da razotkriju vladiku, da ga demistifikuju, zaviju u greh i ospore kao monaha koji srbuje, i na Boga ne misli. Svojatanjem i surovim guranjem Njegoša u protivničke tabore gubitnika i/ili pobednika se, i dan-danas, potcenjuje bogatstvo slobodnog tumačenja pesnikovog stvaralaštva. Sasvim je jasno da umetnost često ne može dalje, iako bi morala, od konteksta u kome se rađa. Međutim, izvanrednost i genijalnost onog čoveka koji, iz duše i tela, stvara neprocenjivost uvek prevazilazi nametnutost svih mogućih i nemogućih okvira. Tako je crnogorski Šekspir i neoantički dramaturg Petar II P. Njegoš izlazio iz granica dozvoljenog i ponosno na vrhu brda stajao, ne bi li tako bar malo više video „n’o svi oni pod brdom“ (1). Noseći krst oko vrata, osećajući Boga u sebi i svuda oko sebe, omiljeni metafizičar domaćeg i stranog jezika (2) nije imao previše želja. Naročito ne u trenutku kad saznaje da je došlo vreme za odlazak njegovog tela pod večnu zemlju.

Godine 1851, kada pesnik i umire, zbog nelagodnih vremenskih prilika, obilnih kiša i mećava, nedostižnosti i nedodirljivosti kršnog Lovćena, njegove mošti su morale privremeno počinuti u Cetinjskom manastiru. Tek koju godinu kasnije (1854), knjaz Danilo izdaje naredbu da se vladika vrati na mesto svog večnog počinka. Želja je najzad ispunjena.

Malo više od pola veka Njegoš je spavao spokojno na „svom mirnom zavetu“.

Iako razlog doživotnog nestanka kapele nije devastacija pod naletom Austrougara tokom Prvog svetskog rata, taj čin imperijalističkog nemilosrđa ipak potvrđuje koliko je Njegošev zavet bio i ostao važan simbol ujedinjenja Slovenstva zarad zajedničkog oslobođenja od tlačitelja. Ko još želi ujedinjene narode? Ko još želi „apostola jugoslovenske misli i aktivnog radnika na narodnom ujedinjenju“ (3)?

Na svu sreću, zbog ljubaznog upozorenja guvernera okupirane Crne Gore Vebera, koji 1916. godine najavljuje Crnogorskoj mitropoliji agresiju na Lovćen, mitropolit crnogorski Mitrofan Ban izdaje naredbu za hitnu ekshumaciju Njegoševih kosti na sigurno mesto – Cetinjski manastir.

U noći između 12. i 13. avgusta 1916, pesnik je spasen, ali je zavet prekršen. Lovćenska crkvica je srušena.

Tek u političkom ostvarenju jedne od Njegoševih vizija narodnog ujedinjenja – Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, 1920. godine nanovo se pokreće pitanje njegovog povratka na Lovćen. Kralj, potomak dinastije Petrović, Aleksandar Karađorđević odlučuje da, o svom trošku, ostvari poslednju želju pesnika, i vrati ga na planinsko počivalište. Obnova kapele završena je u septembru 1925. godine, kada se i organizuje svečani prenos moštiju vladike na Lovćen. Kapela je izgrađena od lovćenskog kamena, kao i sam krov, dok je preko bronzanih vrata razapet krst, i urezbareni Njegoševi inicijali i dva orla. U apsidi (4) kapele nalazila se freska Hrista, ispod koje su rukama realiste Uroša Predića na mermeru oslikani likovi četiri crnogorska svetitelja (5). Uz mermernu ploču s likom pesnika, oko čitave kapele upisani su čuveni stihovi: „Blago tome, ko dovijek živi imao se rašta i roditi: vječna zublja, vječne pomrčine nit dogori nit svjetlost gubi.“ (6)

Podignuta na temeljima stare, uz sav trud da bude baš kao ona koju je Njegoš sam sebi pred smrt sagradio, nova kapela je ipak bila raskošnija – dosta veći prostor oko same crkve, ozidan još moćnijim lovćenskim kamenom, s mnogo više detalja i uloženog kraljevskog novca. Izgleda da je Njegoš na sebi štedeo, i ne sanjajući da će buduća pokolenja doći u priliku da njegovu večnu kuću obnove, i ukrase trostruko.

Do 1941. godine i krvave fašističke čizme koja je pred sobom gazila sve što je stigla, pesnikove mošti, već dovoljno premeštane, počivale su u miru i spokoju. Međutim, i ta istorijska etapa tlačenja balkanskog naroda se završila, pa je, između ostalog, mesto večnog počinka vladike i ovoga puta rekonstruisano.

U periodu između dva rata bilo je različitih pokušaja idejnog stvaranja mauzoleja na Lovćenu. Svoj inicijalni predlog Njegoševe statue Meštrović izlaže javnosti već početkom tridesetih godina. Međutim, tek 1951, povodom sto godina od Njegoševe smrti, država najzad raspisuje konkurs za idejne skice lovćenskog spomenika. Kako na konkursu nijedna skica nije prihvaćena kao najgenijalnija moguća, tako vlast poziva priznatog genija, jugoslovenskog Rodena – Ivana Meštrovića, da dovrši započeto. Zapravo, jedino je Meštrović zadovoljavao kriterijume. Malo zbog njegove, lične i profesionalne, opsednutosti likom i delom Petra II, a malo i zbog beskompromisne upornosti domaće politike da najvećeg jugoslovenskog, a svetskog, kipara privoli nazad u svoju postratnu domovinu.

Međutim, tek nekoliko godina nakon povratka i smrti Meštrovića, u periodu od 1971. do 1974. godine, crnogorski komunisti, pod vođstvom najvećeg među nejednakima Josipa Broza Tita, napokon realiziju višedecenijsku ideju uništenja ne samo puke želje najvećeg među jednakima, već uništenja monumentalne crkve koja nije ništa drugo do simbol kolektivne borbe za slobodu svih onih koji su vekovima bili tlačeni i ućutkivani sultanovim dekretima. Nema Njegoševa crkvica nikakve veze sa srpskom hegemonijom i urušavanjem ideje bratstva i jedinstva.

Nekadašnja kapela

Naprotiv, ona je nasleđeni spomenik slobodi i epsko-lirskom stradanju jedne vekovima zarobljene zajednice. Njeno demoliranje jeste politički akt državnog socijalizma koji je i te kako radio na tome da nasilno izbriše i umiri sve što se ne uklapa u strogi koncept partijske svekontrole. Da li je mermerni mauzolej politički projekat koji je imao cilj da se, pozivanjem na izuzetnost jednog eminentnog umetnika prve i druge Jugoslavije, izbrišu plemenita sećanja na važnost integracione i prosvetiteljske uloge pravoslavne crkve, koja je tokom uporne turske okupacije bila i više nego svrsishodna plemenskoj zajednici, raspršenoj na delove, neujedinjenoj i porobljenoj?

Ili je državni spomenik Njegošu ujedno i odraz sistemskog neprihvatanja kulture duhovnog otpora, kao osnovnog preduslova istinske revolucije? Sve su linije tanke. Tako i ova – umetničko-politička. Pretanka je. Spremna da pukne. Mada, i da pukne, važno je da ipak ne preseče tu činjeničnu, kulturno-istorijsku nit jednog jedinog nam života.

Kroz o’lađeni tunel svetovnog prizvuka, 461 stepenik koji vodi do mesta Njegoševog pokopa lako je preći. Nema preskakanja. Devet po devet. Pa sve do kraja. Na kraju, na samom ulazu u mauzolej, oko probada masivni Meštrovićev kip vladike Rada, od 28 tona crnog, jablaničkog granita. Granitni Njegoš, s pognutom glavom, bez knjige ili sa knjigom u rukama (i bez obzira na to da li je reč o remek-delu oca i/ili sina (7) namenskog vajarstva) nije suštinski Njegoš (8).

Kada bi na tren ustao i postao svestan svoje neostvarene želje, spiritualni stvaralac i pesnik bi se verovatno pod zemlju svojevoljno odmah vratio. Možda ne toliko zbog „esencijalne netačnosti“ Meštrovićevog umetničkog dela, koliko zbog svog izbrisanog testamenta iz kolektivnog pamćenja onih kojima ga je ostavio u amanet.

Ko išta od ovoga ovde upisanoga preinači, bio mu crn obraz pred ljudima i jarosni se sud Božiji nad njim izvršio za tu grdnu nepravdu koju bi pred licem neba i zemlje učinio.

Do kamenog groba, bez ikone i kandila, bez lika i stiha Njegoševog, vodi nas beli mermer, hladniji od leda, koji unatoč svemu ipak ne može ohladiti najtopliju dušu romantičnog monaha. Lovćen je tu. Lovćen se srušiti ne može. Ta se želja gromadna ne može preinačiti. Njegoš zapravo i spava večnim snom baš tamo gde želi, malo ispod Štirovnika, blizu Boga, na korak od Nevjeste Jadrana, i u glavama svih nas koji umetnost ne zloupotrebljavamo u političke svrhe, već zahvaljujući njoj slobodno i kritički plovimo po prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Lovćenski mauzolej je nadasve spomenik-podsetnik za dekonstrukciju bajke u kojoj su svi, u vreme Titovog narodnog ujedinjenja, živeli „slobodno“ i „čilo“.

To je spomenik prekida jednog i početka drugog filma.

Rez. Akcija. Rez.

To je spomenik potpunog stapanja umetnosti u tadašnji politički trenutak, bez imalo odgovornosti prema prošlosti, koja jeste i mora biti učiteljica sadašnjeg i budućeg stvaralačkog života. Ni sam Meštrović, kako kažu njegovi saborci, nije voleo prošlost. Tako njegov prijatelj, rektor sa američkog Univerziteta Notr Dam i sveštenik Teodor Hezburg, u dokumentarnom filmu Ivan Meštrović, iz sedamdesetih godina, o odnosu sa umetnikom ističe:

„Nikada nismo razgovarali o prošlosti. Razgovarali smo o sadašnjosti, katkad o problemima. Njega je to uvek zanimalo. On je bio građanin sveta. Ali nije voleo sedeti i prisećati se prošlosti. Živeo je u sadašnjosti i hteo je stvarati u sadašnjosti.“

Verovatno je ta distanca umetnika s onim što je bilo juče vrlo lako mogla biti dodatno inspirisana nimalo slučajnom ljubavlju prvo s kraljem, a kasnije i sa predsednikom. U čijem grmu leži odgovornost? Da li je umetnik političko biće, koje je kao takvo odgovorno za sve što (ne) čini?

Da li granitni Njegoš zaista nema nikakve veze s Njegošem u ljudskoj formi i boji?

Ili, pak, Meštrović sa svoje distance prema našem Njegošu prošlosti ponosno stvara tuđeg Njegoša sadašnjosti, koji, u senci krilatog orla, pognute glave i bez knjige u rukama čeka na sistemsku presudu?

Duhovno uklapanje u pejzaž, u kamen i zemlju Lovćena, bilo je jedino što je Njegoš nakon svoje smrti želeo, ali i izgubio.

Meštrovićev projekat nije ništa drugo do estetsko-političko produžavanje Lovćena, ne bi li se tako doveka tumačio Njegoš kojeg nema, koji ne postoji.

Da li je iko veći do Lovćena?

Da li mauzolej uopšte treba da postoji?

Ah.

Godine prođoše, pitanja nikad.