U četiri ruke,
preko dvadeset prstiju,
kroz dve glave,
sumanuto juriša hiljadu paralelnih svetova:
Mešaju se beton i kaldrme,
miris mora s juga i severni vetar ravnice
Zemlja pliva po površini vina u visokoj čaši;
A ja ne razbiram više ništa:
Zemlju pretvorih u ploču
od marmelade,
punu šlaga i egzotičnog voća
Svetove sve odgonetnuh,
i uprostih;
Paralela je postala moja svest,
vino je osladilo moj duh!
Ja tražim, vapim:
Ja se nadam modrom moru i toplome vetru!
Nije samo nebo granica,
hoću dalje i više
želim da na Beograd gledam
dok mi se noge klate sa Saturnovog prstena,
hoću da mi Tašmajdanski park
sliči nekom belegu na butini:
Samo moj i samo za mene!
Glas će mi odzvanjati kosmosom
kao huk vetra koji se probija kroz krošnje na Bulevaru,
i više ništa neće biti važno,
oči će postati suvišne;
Da bi razumeli moju magiju
ljudi će morati da otvore srca i dlanove
neko će valjda već shvatiti
da je vizuelno odavno prevaziđeno,
i da je jedini način da se ljudi upoznaju
taj da plivaju po talasima koji kreću od mene!
Jer samo ja sada i ovde mogu biti
ono što jesam i što želim biti
Jer samo moja vera u grad, u ljude,
u drveće i sunce može načiniti
od mene boljeg čoveka
Jer samo moj glas može viknuti
ono što u sebi moje telo čuje:
Beograd! Beograd!
Čujem Beograd;
Sve njegove ulice i osmehe,
Sve njegove buke i smiraje!
Čujem grad koji mi je
život, ljubav i drug
Moja sreća u nesreći je ovde,
Na kaldrmi, na granici
Zvezdare i Vračara,
tuda negde u blizini
Kajmakčalan kafane i nečije
nesazidane rujine
Sva lepota je u meni,
i sa mnom dok šetam i plačem,
volim i ljubim
Ovde, baš ovde, u gradu.
U Beogradu.

https://m.facebook.com/latentnipoeta/

i 100glava Aždaja