21 jul Oproštajna pesma

Pišeš kako voliš

i pozivaš se na iluziju

ne volim muškarce

koji nemaju viziju,

zarobljene i zapale u hipokriziju

Ne volim muškarce

koji ne razumeju ljubavnu misiju

koji misle da su važni

i da su poslati u božiju komisiju

Pišeš kako nedostajem

kako ne možeš da podneseš

što ti toneš, dok ja opstajem

Plačeš, kukaš i preklinješ

svašta pišeš, ništa ne preduzimaš

brojiš, množiš, vreme mi oduzimš

vrtiš reči, previše se ponavljaš

sve što kažeš ti olako zaboravljaš

misliš kako možeš

k’o vodu da me prosipaš,

da me truješ i ostavljaš

bez prostora i mira

bez ‘leba i sira

ma ne dam ja niko da me dira

nema potrebe u ime moje bilo ko da bira

Ne volim muškarce

pune vlsništva i ropstva

zalutale duše,

bez ljubavi i sopstva

Ne volim ni tebe

ni tvoje reči bez imalo dela

svašta sam ja za života smela

sve je bilo onako kako sam mogla,

kako sam htela;

umirala, rađala se

bez molitve i opela

počinjala, prestajala

na pola snage ranjenog tela

Prestani da pišeš

jer ti bićeš to što jesi

sve dok misliš i dok dišeš

Hajde uzmi,

uzmi gumicu

i počni da me brišeš

jer ja se crtam ponovo

i počinjem sve nanovo!