03 mar Pesma

Pitaš me pišem li ti pesme,
poklanjam li tebi
sve ove stoglave reči
i sulude stihove
Pitaš pitalicu;
Nalivenu vinom,
uplakanu do stida,
iskrenu do kosmosa…
Nemoj da se pravdaš,
da izmišljaš i podvaljuješ
nepovezane izgovore,
nekakve dokolice
i svakave bezbrižnosti
Pitaš me i ne pitaš;
Neprestano protežiraš
sopstvene nihilizme
i odričnosti ljubavne
Želiš i ne želiš,
kao da je svejedno,
što ja cmizdrim,
poput bezumne šiparice,
što ja bljujem na tebe
sve vatrene istine
i sopstvena priznanja!
Svejedno je!
Svejedno je i ko pita,
kada pita ono što zapravo zna!
Svejedno je i kome pišem pesme,
ako u naslovu ne pronalaziš sebe..
I, nemoj više nikada da me pitaš
da li pesme pišem tebi;
Nemoj da se čudiš
ni mojoj uplakanoj grimasi..
I, to je svejedno!
Mi smo očigledni, zar ne?
Očite su naše suprotnosti,
naša besmislena spajanja
i depresivni susreti
Svejedno je!
Svejedno je sve
na šta ne reaguješ,
zbog čega ne žudiš!
Svejedno je!
Nemoj više nikada da me pitaš
dišem li, kuda sam
i dokle sam!
Nemoj više nikada da me pitaš
o svemu što je tako svejedno
i beznačajno!
Ne zameraj onima koje pišu,
ne zameraj meni koja pišem,
ne traži sebe u onome
čemu ne želiš ni da pripadaš!
Nemoj!
Jer…
Svejedno je!
Svejedno je sve ono
što smo mi pretvorili u svejednost,
sve ono što smo, zajedno,
obezglavili, razvodnili
i odbacili!
Nemoj nikada više da me pitaš
da li pesme pišem tebi!
Nemoj!
Svejedno je!