05 okt Revolucija

Na leto 2000. preselila sam se, iz Crne Gore, sa svojim roditeljima u Beograd. Imala sam 11. godina. S obzirom da su moji kupili stan u Beogradu, ali da još nije bio završen, prvo smo živeli u iznajmljenom stanu, u Bulevaru Revolucije ( iako je ime promenjeno, ovo mi je najdraže) broj 306. Upisali su me u osnovnu školu, koja je od stana, u Bulevaru, bila udaljena svega 500 metara. Nakon dva, tri meseca našeg boravka u Beogradu desio se 5. oktobar. Koliko ga se sećam toliko ga se, zapravo, ni ne sećam. Sećam se da sam, neprestano, zapitkivala svoje šta se to događa, s obzirom da sam na televiziji videla live prenos i masu koja je razjarena i koja lomi sve pred sobom. Ne mogu da se setim nijednog odgovora. Niko nije izlazio napolje. Niko nije o tome govorio ni u školi. Jedino što sam primećivala bili su oni plakati sa Koštuničinim likom i onim pitanjem u formulaciji slogana, tipa: “KO?štunica“ . Ništa meni tada nije bilo jasno. Doduše, ništa mi nije jasno ni danas. N’o dobro. Iz ove perspektive, sada kada imam 24 godine, vrlo mi je interesantno to što smo, uoči Petoktobarske revolucije živeli baš u Bulevaru Revolucije. Simboličan je bio taj moj večni susret sa Beogradom.

Mnoge stvari su mi se dogodile u oktobru mesecu, 2000. pa mi stoga peti oktobar ne predstavlja ništa drugo do ružno sećanje na period u kojem sam, kao jedanaestogodišnjakinja, morala da prebrodim i neke lične revolucije. Kada ostavim lično po strani i kada 5. oktobar posmatram kao ono što i jeste, smena Miloševića i dolazak na vlast “spasitelja“ demosa, mogu reći samo jedno- Propali smo ljudi! Nije da se baš ništa nije promenilo. Promenilo se vreme. Prošlo je 13 godina. Za 13 godina ja sam uradila mnogo toga. Više ne živim u Bulevaru, izgubila sam jednog roditelja, više ne gledam televiziju, počela sam da prezirem potkupljivu masu i više ne idem u osnovnu školu. Međutim, još uvek živim u lošem vremenu i na ne tako dobrom mestu. Još uvek se postavljaju ista pitanja i traži bolje vreme. Stigla demokratija i evo već 13 godina hara ovuda, a mi od nje malo toga imamo. Imamo izbore na kojima uvek biramo isto jer su nam izbori isti. Nekada je samo Sloba bio govno, a danas su govna svi.  Nemamo posao, nemamo lovu. Imamo korupciju, komšije su nam kriminalci, bolnice nam se raspadaju, sistem obrazovanja skoro da ni ne postoji. Generacije su uništene i degradirane. Mrzimo se između sebe, mrzimo one preko puta nas. Jurimo za Evropom, mislimo da će nam biti bolje, a još uvek pljujemo po ulici, bacamo đubre kroz prozor i palimo kontejnere. Dokle smo mi to stigli? Znamo li kuda idemo, uopšte, ili kao slepci i slepice puštamo, još uvek, da nas bagra vodi kroz život i vreme? Nije se tog 5. oktobra dogodila revolucija. Nikakav sistem mi nismo odbacili da bismo stvorili novi. Sve je ostalo skoro isto. Sve, sem vremena. Vreme je proteklo. A vreme je ono što niko ne može da nam vrati.

U duhu revolucije, od srca

Revolucionarna Aždaja