30 sep Samokritika je majka svih maćeha

Ako ne odspavam 12h ja ne funkcionišem. Kada ustanem, ako ne popijem kafu i ako ne popušim 5 cigareta nisam ništa uradila. Nemam posao. Nisam ga ni tražila, iskreno. Završila sam fakultet pre godinu ipo dana. Sada završavam master. Imala sam tu sreću da studiram ono što volim. Na to sam i ponosna. Imam krug prijatelja/ica na koji sam, takođe, ponosna. Najviše na svetu volim svoju porodicu. Svog brata i svoju mamu. Tatu sam izgubila kada sam imala 11 godina. To je bio i ostao najveći gubitak u mom životu. Ali naučila sam s tim da živim. Zapravo, zahvaljujući svom požrtvovanom bratu i svojoj herojskoj majci uspela sam da budem ono što i jesam. Imam milion i jednu manu. Sa svakom sam upoznata i sa svakom sam na Ti. Neke sam na putu da ispravim, a neke bojim se neću nikada. Razmažena sam. Ne umem ništa da radim. Ne umem da kuvam, mrzim da čistim, prezirem da peglam i plašim se tog svog, rekla bih, snobovskog pristupa životu. Živim lepo. Ništa mi ne nedostaje, zahvaljujući svojim bližnjima koji su mi to omogućili. Često se osećam kao parazit.

Sanjam da radim posao koji volim, iako još uvek ne znam šta je to što volim a što bih ovde, u Srbiji radila. Plašim se obaveza i odgovornosti. Plašim se ranog ustajanja i svoje nemoći da sve obavim kako bi trebalo. Taj strah je opravdan. Ovo stakleno zvono pod kojim sam rasla što pre mora da se otkloni. Moram sama da počnem da hodam ovom zemljom. Toga se i plašim. Zbog toga teško i podnosim loše ljude, izdaje, prevare i laž. Imam ideje ali su, kažu, utopijske. Ne znam da li sam mlada ili sam samo isuviše optimistična. Živim za neke svoje principe, koje mnogi ne razumeju. Lako opraštam, ali samo onima koje istinski volim. Ne vraćam loše lošim, ali nikome ne ostajem dužna. U svom emotivnom životu sam surova. Ne shvatam muškarce dovoljno ozbiljno. Živim svoj feminizam, rekla sam vam to bezbroj puta. Stoga, volela bih i da radim svoj feminizam. Bojim se da sam u sve to ušla s toliko strasti i ljubavi, da je sada nemoguće da bilo šta menjam. Tačnije, ne želim to da menjam. Sa svoje 24 godine uradila sam mnogo dobrih, ali i loših stvari. Bila sam dobra prijateljica i ostala sam dobra prijateljica. Dobra žena nisam jer to nisam nikada ni htela da budem. Dobar sam čovek, čini mi se. Iako sam lenja, neodgovorna, često kolerična i netaktična, verujem da nisam u stanju da učinim dobrim ljudima loše stvari. Ne znam. Možda grešim. 

Stidim se činjenice da nikada nisam dinara zaradila. Nije problem samo u tome što ih nisam zaradila već je problem u tome što ih trošim kao da ih zarađujem. Trošim tuđe pare. Bahata sam često. Volim kafane, alkohol, život. U kafani bih mogla da boravim tri dana, pod uslovom da mogu da se istuširam min 7 puta i potrošim litar ipo kupke i 5l mleka za telo. Ne stidim se toga, ali mi je neprijatno da to sve činim na račun drugih, na račun onih koje volim najviše. Kada mi mama, svakodnevno, govori koliko pogrešno postupam i koliko se pogrešno odnosim prema životu, ne shvatajući ga ozbiljno, ja se ljutim i negiram. Međutim, kada god ostanem sa sobom sama ja shvatim koliko je surova istinu koju svakodnevno slušam. Zahvalna sam svojoj mami na tome. Zahvalna sam joj na činjenici da me nikada, za života, nije slagala i da me je naučila tome da je istina, kakva god, plemenitija i od najbanalnije laži.

Svesna sam da nisam jedina na ovom svetu. Svesna sam da je život sranje i da je 90% života ružna stvarnost. Toga se i plašim. Zbog toga odbijam da odrastem jer još uvek nisam spremna da izgubim ono što, istinski, volim i za šta živim. Verovatno sve to ide s godinama. Ne znam. Znam samo da se nikada neću odreći sebe, kakva god da sam, jer sebe volim i poštujem. Da je drugačije, odbijala bih samokritiku i ne bih danas ustala s, uvrnuto formulisanom, mišlju da je “ samokritika majka svih maćeha“ .

S ljubavlju,

Samokritična Aždaja