14 okt Oda Samoljublju

Ako se samokritikujem onda imam pravo i da sebe samu ljubim. Što? Vi to kao ne radite? Ma dajte, molim vas. Ne lažite! Od 365 dana bar nedelju dana sebe hvalite i ljubite, ili pred ogledalom ili pred okolinom. Valja to, ponekad. Valja pohvaliti ono što valja i što je vredno svake pohvale. Nema bolje podrške od sopstvene. Jeste da je priznanje spoljašnjosti najvažnije, za sve, ali opet bez unutrašnjeg priznanja nema ni spoljašnjeg. Umara me da razmišljam jedino o svojim manama. Bitno je da sam ih svesna. Želim da se radujem, ponekad, i svojim vrlinama. Nisu vrline naša svakodnevnica. Posedovati vrlinu, u ovo posrano vreme, je privilegija koju smo sami/e sebi uručili/e instinktom. O lošim ljudima, i o dobrim ljudima s jebenim manama se govori, neprestano. Dobro se nekako podrazumeva. Ma ne podrazumeva se. Dobro se nameće, a nigde ga nema. Koji paradoks. To nimalo nije koretkno. Hajde da se nekontrolisano divimo dobrima, i hajde da o dobrima sve više pevamo i pišemo. Ako je “zlo opšte dobro“ ( kao što Lauš navodi u svojoj drugoj knjizi) da li su onda svi dobri ljudi, zapravo, opšte zlo po to trulo opšte dobro?! Ne znam, nisam pametna.

S poštovanjem,

Aždahina vrlina