21 dec Silikonska brda i doline

Ne, ne sprdam se. Sinoć sam se uverila da one dve pojave, sa ustima šimpanze, zaista postoje. Pre svega, tvrdim da feminizam nikada i ni pod kojim uslovima  za ovako nešto ne može da iznudi odbranu. Potenciranje na “ pušačkim“ ustima, balonima umesto grudi, noktima poput kanđži i kosi, nalik plastičnim vlaknima, ne zaslužuje odbranu niti razumevanje ( kao sredstvo feminističke borbe) , pa čak ni pozivajući se na prava i slobode. Jasno je da svako ima pravo da od sebe čini ono što želi, i to mene ne zanima niti je to moja stvar, ali ja želim da kritikujem ovaj trend iz sopstvene feminističke perspektive, na šta takođe imam pravo. Ove dve nesrećne devojke su, zapravo, ostaci nekih ružnih vremena ali i pokazatelj današnjeg vladajućeg i regresivnog neukusa, kapitalističke prostitucije i surove manipulacije nad ženskim telima. Nisam mogla da odolim sebi, pa sam morala da upitam dotične da se slikamo. Najžalije od svega je to što su one bile prepotentno srećne, verujući da su idol mladih i neoperisanih „ružnih“ žena, pa su na slikanje pristale nećkajući se, da bi nakon svega dve sekunde ushićeno pristale da ovekovečim njihovu „ubitačnu“ pojavu. O, da. Bila sam tako tužna nakon ovog silikonsko-brdovitog prizora. Shvatila sam da je naše društvo toliko podeljeno i unakaženo, da ga ni tri atomske bombe ne bi regenerisale. Takođe sam shvatila da feminizam, više nego ikada, ima svoju neupitnu svrhu postojanja jer je patrijarhat, u potpunosti, zarobio tela i umove mnogih žena, i to bez pardona. Silikonska brda i doline koja, masovno, niču na telima i po telima žena su, po mom skromnom mišljenju, najveći poraz ženske emancipacije u Srbiji. Pa nećemo valjda i Cecu da hvalimo i volimo jer je žena? Ili Ceca ipak ne odogovara iz drugih ekonomsko_političkih razliga,pa nju i ne smemo braniti? Pa zar ta ista Ceca pored svoje ratno-profiterske bogate karijere, jeste između ostalog i rodonačelnica „srpskih silikona“? Nećemo braniti i kuditi selektivno. Ili ćemo kuditi sve istim intenzitetom, ili ćemo ipak spustiti glave kako se ne bismo prosuli/e sopstvenom pristrasnom selekcijom? Međutim,poruka koja se šalje nekontrolisanom plastičnom hirurgijom nije ništa drugo do potvrda mizoginištičke teze da su žene, pre svega, seksualni objekti u rukama muškaraca, koji na osnovu svojih fizičkih i polnih moći imaju potpunu vlast nad ženama. To potenciranje na ogromnim ženskim usnama i grudima je, pre svega, trend koji diktriraju muškarci. Ženske usne i grudi su prikazani kao predmeti seksualnih fantazija muškaraca, pa što su veće sise ili usta to je veći stepen privlačnosti žena. To je jedna šovinistička i seskistička farsa. Robovlasnički sistem je obnovljen. Seksualne robinje su oživele ili ‘pak nikada nisu ni prestale da postoje? Tolerancija ne postoji tamo gde ona ne proizvodi ni mesto ni sredstva brobe protiv patrijarhata i njegovih ogavnih smicalica. Čovek se u odnosu na životinju razlikuje po tome što poseduje razum, a ako razum ne koristimo i ako težimo da više ličimo na životinje, nego na ljude, ja se bojim da mi bivstvujemo u neizmernoj socijalnoj propasti, iz koje će se iskobeljati samo hrabri/e. Ogledalo je ponekad poput optiče varke ali je uvek objektivan pokazatelj “svojevoljne“ neumerenosti . Ili je ipak neobrazovanje glavni krivac ove kvazi emancipacije u Srbiji? Koja je to sloboda naterala jednu ženu da sebe pretvori u nešto što moj vid definiše kao šimpanzu? Koja je to sloboda navela žene da od sebe načine robinje, objekte i lutkaste nakaze, čija je svrha kratkoročna a čija vrednost zavisi od volje muškaraca i njihovog tržišta? Nemojte me samo ubeđivati da je to pravo na sopstveno telo. Pravo na sopstveno telo podrazumeva, pre svega, pravo žena na abortus. Za to smo se izborile. Za to se i dan danas borimo. Niko ovde ne govori o zabrani plastične hirurgije. Niti govorim o tome da ove dve žene treba strpati u zatvor. Ne ulazim u njihove ukuse,želje,fantazije. Ja se ovde bunim protiv društva koje je unakazilo mnoge žene pa samim tim i njihov položaj. Ja govorim o tom tzv. “šimpanza“ sindromu koji je zahvatio ove dve žene i koji ih je srozao,ma koliko god one verovale da su srećne i zadovoljne. Pa i jedna neobrazovana mučena žena sa sela za sebe tvrdi da je srećna, a mi se pravimo pametne pa se pitamo o njenoj sreći i mogućnostima koje je imala ili koje nema. O, koliko me to rastužuje. Licemerne smo mi feministkinje ponekad. Javno bismo da budemo korektne a u suštini često ne razumemo (jer ne želimo da razumemo zbog sopstvenog neslaganja) uvek i sve svuda. To je ok, jer razumeti sve nije moguće. Da je moja voljena Ema Goldman želela sve da razume onda ne bi ni bila Ema Goldman. Hvala joj što nije klimala glavom i što je stvarala teoriju i rađala praksu upravo na kritici žena, pa samim tim i muškaraca. Društvo nam je u raskolu, razapeto je i uništeno. Koliko me to plaši i frustrira. Neukus, primitivne senzacije, neumesne priče, zatucane figure i mediokritetske vrednosti uništiše neophodnu empatiju, intelekt i zdrav razum u ovom društvu. Ne, feminizam nikada ne sme tražiti opravdanja tamo gde patrijarhat, iz senke, vlada i čuči čekajući na svoju apsolutnu pobedu. Feminizam nikada ne sme priznati silikonska brda i planine i “šimpanza“ sindrom kao sredstvo borbe, ukoliko želi da ostane, i postane i ostane teorija i pokret neukaljan od strane patrijahalnog nereda,patrijahalne agonije i perverzne želje.

Zabezeknuta Aždaja