03 okt Sudbina je teška reč

Sudbina je sila koja određuje život svakog pojedinca i od nje se ne može umaći. Sudbina je ono što je nekom predodređeno, naročito kada se govori o najznačajnijim događajima u životu, uključujući čas i način smrti. Događaji koje čoveka snalaze smatraju mu se dosuđenim, a ono željeno koje i pored uloženog truda ostaje neostvareno, smatra se nesuđenim.  ( Vikipedija)

Ovaj citat koji sam “ukrala“  s Vikipedije, guglujući “ sudbinu“ smatram dovoljno dobrim za neka pitanja koja bih postavila, i na koja bih se potrudila da dam odgovor.

Ako je sudbina sila koja svima nama, unapred, određuje život i ako je sve naše već zapisano i ugravirano negde tamo, daleko, znači li to onda da smo svi/e mi jedno veliko Ništa, koje nije u stanju da upravlja ni sa čim, a naročito ne sopstvenim životima? Znači li to da smo mi mikroskopske veličine koje lebde vazduhom, bez potrebe da koračaju zemljom, jer to ipak sudbina obavlja u naše ime? Kakva je to sila koja se usudila da u ime svih nas, i pre nego što se rodimo, živi i proživi naš život? Na osnovu čega se sudbina dodeljuje? Na osnovu čega neko ima pravo, sudbinsko, da bude više ili manje srećan/a? Ne mogu da verujem u to. Ne mogu da verujem da sam svojim rođenjem izgubila kontrolu nad sobom i da sam prepuštena u ruke nekakve sudbine. Da li bi ljudi menjali svet da je sudbina, ipak, ta koja stvara i menja sve za nas i protiv nas? Nemojte mi samo reći da je i menjanje sveta sudbina. Ne mogu da poverujem u to. Ako smo racionalna bića, i ako na osnovu svog razuma činimo najbolje i najgore stvari, zašto nam onda treba sudbina? Ako čovek nije u stanju da kontroliše svet oko sebe, kako je onda  jedan čovek bio u stanju da sruši ceo svet? Je li to sudbina? Milioni mrtvih, razorene države, gradovi, sela? Sudbina? Ne, to je čovek. Na tome se pokazalo koliko je čovek jači od sudbine i koliko je sve zapravo u ljudskim rukama.

Ne mogu da prihvatim to da je nepravda sudbina. Ako prihvatim sudbinu onda prihvatam i ono što mi nameću, vekovima. Ako je nesloboda sudbina onda prihvatam svoju “žensku“ sudbinu u koju neću da verujem. Ukoliko je sve što nas snalazi sudbina, a sve što želimo a što nas ne snalazi naša nesuđena sudbina, onda ja nemam nijedan razlog da živim i da se borim za ono što smatram da mogu i za ono što želim. Nisam se sudbinski rodila 10.3.1989, već je baš toga dana mojoj majci pukao vodenjak, s obzirom da je 9 meseci unazad kuburila sa stomakom do zuba. Ne bih da razmišljam o svom rođenju kao o sudbinskom znaku, jer ako tako mislim pomiriću se sa činjenicom da je najveća nesreća to što je doktor mami, i pre nego što me je rodila, rekao : “ Gospođo, rodićete devojčicu!“ Ne mogu da poverujem u sudbinu. Ako poverujem onda ću svaki svoj peh i svaku svoju glupost nazivati sudbinom, a to mi nikada neće pomoći da promenim pravac i smer. Nije moja sudbina da budem žena, nedovoljno shvaćena, nepriznata, podređena i “sudbinski inferiorna“ . Nije moja sudbina da me svode na “posudu za punjenje“ . Nije moja sudbina da idem iza muškarca, jureći za njegovim izmišljenim egom i “sudbinskom superiornošću“ . Imam pravo da ne verujem u sudbinu. Možda ona postoji, ali ja imamo pravo da je ne prihvatim. “Sudbina“ je, jednostavno, teška reč i nije dovoljno stimulativna za ovakve kao što sam ja.

Sumnjičava Aždaja