Prezirem smrt, njenu neuhvatljivost i nenajavljenost Prezirem zloupotrebe i politike što prolivaju krv naših sloboda Prezirem smrt, kao apstrakciju i činjenicu, kao enigmu i neizbežnost Prezirem moćnike i lešinare śto rađaju smrt brže od života Smrt nikada ne umire; Smrt je besmrtna! A ja, baš danas kao nikada do sada pezirem besmrtnost, sve lakomislene laži i stihijske nepravde besmrtnošću obuzete Prezirem...
Gnušam se svih bolesti i svojih i tuđih, lutam sama i bojim život metaforama Postelja mi pusta i mirisna; Nisu svi sirjaci tužni i na smrt ostavljeni, nisu sva odustajanja prezrena, niti su sve upornosti obožavane Kuda idem s ovim silnim izgovorima? Ne snađe me nikad ono za šta se pokolebati ne dam Al' uzeh...
Baš volim san; Tu čudesnu misteriju univerzuma Sanjam svuda, snivam mnoštva, vidim razlike, čujem univerzalne melodije San je nestvaran: Nestvaran koliko je težak Baš volim san; Nekad volim i ono što ne znam Da li je podsvest svest? Ako nije zašto jeste? San postoji; opipljiv je i ličan Nema čoveka koji ne sanja; I java je san I ljubav je...
Remetiš sve poretke stvari, sve zakone i norme, svo licemerje društvenog sklada Preispituješ svetske ekvilibrijume, sve teze i hipoteze, svu bedu ljudskoga roda Oponiraš svemu što se mojim zove dok stvaraš svoje zakone i norme Toneš u licemerju društvenog sklada dok postavljaš i potvrđuješ sve svoje teze i hipoteze, Prizivaš tuđe bede i surove poretke stvari Negiraš ljubav...
Oduvek sam želela da ti napišem pesmu, da ti ime izgovorim stihom, da nazovem sve i svakog imenom tvojim onako melodično A nečujno, nežno A ljubavno Oduvek sam želela da ti napišem pesmu, da te imenujem, da te označim, da te zabeležim i ocrnim da te zavolim i izljubim, da te prebolim i zabolim Oduvek sam želela da ti napišem pesmu, da ti...
Zvuk tvog tela me pokreće Smelost tvog pogleda me hrabri Boja tvog glasa me potkrepljuje Mekoća tvojih usana me oblikuje Postojanost tvoja me veseli Ah, koliko je samo ljubavno i ludo voleti tebe!...
Baš volim kad lelujam ovako, sebi svojstveno, pomalo sramno i bezglavo Lelujanjem učim; obično noću i u bunilu, onako mesečarski, isuviše stvarno. Jutra su mi dani, dani su mi noći, ništa ne imenujem Jer...
Ni ne sanjaš koliko ja sanjam kako sviram kastanjete, sa tobom i pokraj tebe, na vrhu mora i između dve planine, na početku i na kraju Mediterana, po suncu i po kiši, na oblaku i na mesecu Ni ne sanjaš koliko ja sanjam kako omogućavam nemoguće, sa tobom i pokraj tebe, na svakom životnom horizontu, i u svakoj životnoj...
Ćutiš kao nemilost dok polažeš prava na sva moja nedostajanja Ne! Ne ljubi mi stope, ne volim podaništva! Ne moli me za ljubav, ne volim prisilu! Ne analiziraj mi snove, ne volim Frojda! Pusti me da čekam! Ja baš tako i nekako volim da čekam, bezazleno da čekam, i da čekam sve ovozemaljske topline, koje osećam i topim, u zaboravu...
Jesam li apstrahovala svoju ljubav ukoliko sam je odbacila sa tobom i u tebi? Uostalom, odakle mi pravo da odbacim ljubav? Ne, ne pišem Tebi. Pišem nama i obraćam se ljubavi. Onoj poetskoj, onoj suštinskoj i neapstraktnoj, onoj proživljenoj, preživljenoj i postmaterijalnoj. Ne dragi, ne...
