01 jun “Trpele“ . Trpela ja, trpela ti, trpele mi!

Da, moja priča ima veze s tim da sam odgledala, pre 24h, predstavu “ Trpele“ u BDP-u. Ne bih da vam prepričavam predstavu jer je to nemoguće s obzirom da ovde reč nije o Šekspiru, i izmišljenim tragičnim sudbinama Romea i Julije, već je reč o jebenom životu, koji je unakažen ne iz ljubavi, ne zbog ljubavi, već zbog mizerije društva i države. Pokušajte ispred sebe da zamislite 7 potpuno različitih žena. Različitih na osnovu nivoa obrazovanja, materijalnog statusa, mesta stanovanja, starosne dobi, na osnovu svojih želja, ambicija, potreba. Kada zamislite tih 7 potpuno različitih žena, pokušajte da sednete i pažljivo da saslušate njihove životne priče. Čim počnete da ih slušate shvatićete odmah jednu stvar, a to je da su sve one, bez obzira na međusobne razlike, jednako tužne, nesrećne, napaćene i uništene. Shvatićete koliko su one zapravo jednake u svom bolu, svojoj patnji i nepravdi koju su godinama trpele. Shvatićete da između apsolventkinje prava, doktorke nauka ili seljančice koja ne zna 2 i 2 da sabere nema nikakve razlike. Shvatićete da je ženski elitizam ( u odnosu na žene) besmislen i da svaka od nas može postati žrtva nasilja. Svaka od nas može doživeti neku od strahota koje su ove žene, koje zamišljate, preživele i na svoju ruku okončale. Konstantno zarobljene između države i društva, između nasilja i straha, između nade i lažnih obećanja, između života i smrti, one su odlučile da se žrtvuju za svoju slobodu. Kako? Videćete na kraju kako. Iako ih je 7, iako su sve bile svoje, a ipak tuđe, one su lebdile kroz život, živele van svojih života kao nezaštićene, mučene, tučene, ponižavane, silovane i zlostavljane. Njihovi životi su se odvijali istovremeno, slučajno i namerno, daleko jedan od drugog, a opet na isti način, jednako bolno, jednako teško, jednako neizdržljivo. Sve su se one pitale gde su im životi, gde se njihovi životi žive i zašto se žive mimo njih. Živote ovih 7 žena vodili su njihovi muževi ili momci. One su živele u začaranom krugu nasilja, iz kojeg nisu uspele do kraja da izađu. Nemojte nikada, ali nikada, reći kako žena ne želi da izađe iz pakla nasilja. Čim to izgovorite bitno je da shvatite da niste nimalo u pravu. Ukoliko to pomislite znajte da ste neznalica i nerazumno govno koje dalje od svog dupeta ne može da vidi. Ukoliko imate dilemu idite na internet i potražite, u moru literature, nešto o nasilju u intimno-partnerskim odnosima ( ili u porodici) pa ćete, nadam se, uspeti da vidite malo dalje od vaših “ ušuškanih“ dupeta. Ukoliko vas mrzi da čitate pogledajte predstavu “ Trpele“ pa povežite ono što vam se činilo da je nemoguće povezati. Nije skupa karta. Nemojte popiti dve kafe i eto skupili ste za kartu, a pritom naučili ste previše.
Kada čujete 7 istina, 7 različitih a zapravo identičnih istina, shvatićete pre svega jedno, a to je da živite u društvu koje, pored svih ostalih sranja, ima vrlo ozbiljan problem- a to je nasilje nad ženama koje se neretko relativizuje, na koje se prečesto žmuri i ne reaguje na adekvatan način. Naučićete šta je hrabrost i šta znači boriti se sama protiv svih. Naučićete da polazite od sebe tako što nikada više nećete biti primitivne, pa reći: “ Meni to ne može da se desi!“ . Shvatićete da nasilje nije privatna stvar, i da u svako nasilje moramo da se mešamo kako bismo ga prekinuli i kaznili. Naučićete da vičete još glasnije kako bi vas svi čuli, naučićete da kritikujete ovo živo blato u kojem se očigledno svi davimo. Naučićete da menjate svet u kome živite tako što ćete verovati u solidarnost, podršku i razumevanje. Shvatićete da trpeti nije moguće večno. Shvatićete da je borba za život i slobodu jača od države i društva. Kada saslušate ovih 7 istina shvatićete šta se dešava onda kada vrisak vaše slobode i vašeg prava na život postane jači od ćutanja države i društva.
Da, svih 7 žena je ubilo “svoje“ nasilnike. Ne, one ne robijaju sada kao spasiteljke svojih života, već robijaju kao ubice s predomišljajem. Ali, ko su one zapravo? One su žrtve svoje neslobode, žrtve svoje trpnje, svog plača i svog bola. One su žrtve ne samo “svojih“ nasilnika, već su i žrtve ovog društva, i ove države, koji podjednako kukavički na nasilje očigledno žmure.