27 okt Uhapsi si me jer ja neću da se proUdam!

Piše mi neki savetodavac ovde kako se nada da ću se zaljubiti i da će tada, kada se ja zaljubim, nestati i ovaj moj naivni blogić. Mislim se vidi malog tripuje da je Vučič, kao on bi da gasi ali kao nije me zvao, samo me je šmekerski upozorio i obavestio kako sam isfrustrirana i kako ću najebati ne zaljubim li se. Ne zna burazer da sam ja zaljubljena od 365 dana svih 365. Ne zna burazer da ja pišem manifeste ljubavi dok se on oseća prozvanim čitajući empirijske tekstove koje, igrom slučaja, potpisujem Ja. Nego, lako ja plivam u moru tih muških šovinizama. To plivanje je moja misija. Stoga, ne ide mi nešto teško i kad plivam bez predaha. Ali, kad se okrenem oko sebe, kad zakoračim u realne svetove, kad uključim tv, prelistam novine, kad popijem kafu u svom omiljenom kafiću, ili kad popijem koji etanol u svojoj omiljenoj taverni, e tada shvatim da je plivati teže nego što mi se naposletku učinilo da jeste. Svi su prolupalii, niko više ne misli svojom glavom, uglavnom kukaju, niko ne negira laži, svi se lože na istinu, a svi za stotku prodali istine i kupili laži. Pojela nas država, otupeli nas državni činovnici i činovnice i ponizili nas partijski predatori i predatorke. Aplaudiraju u naše ime, klanjaju se u naše ime i konstantno pumpaju ego već obolelom egomanijaku, nekakvom Vođi koji tripuje mlečne puteve i nameće strahopoštovanje. Pa nemaju svi cenu lepi. Neki su jeftini, neki su malo skuplji ali neki se, zamisli, čak ni ne nalaze na tom tvom primitivnom tržištu laži, gluposti, neobrazovanja, demagogije i besmislenih trikova. Pa nisu svi rasli na drveću jbt. Neki ljudi još uvek imaju glave kako bi istim mislili i kako bi istim odlučivali u svoje ime i u ime svojih krvavo stečenih i nekupljenih diploma. Princip nije ružna reč, druže. Ja zbog svojih principa još uvek mogu mirno da spavam. Ja ne crvenim kad se pogledam u ogledalo i ne šetam ulicom bez glave. Ja ne molim za posao koji nemam i koji zaslužujem, jer ne želim posao ako je jedini uslov da ga dobijem taj da prodam ono u šta verujem celim svojim bićem. Uostalom, svi koji su se prodali nikada nisu ni u šta ni verovali. Ko veruje ta/j se ne prodaje. Princip nije ružna reč. Bez principa nema ljubavi. Bez principa nema života. A kako onda žive članovi vladajuće stranke i poltroni koji ne znaju da svi zapravo znaju koliko je sati na njihovom satu? Oni ni ne žive. To su životari i životarke koji su uvalili svoje guzice u nekakve stolice i seljačke fotelje u nadi da će njihova goreti do zore. Toliko o patrijahalno-moralnoj kritici prostitucije. Seksualne radnice nemaju problem s moralom, dragi botovi i činovnici/e. One se suočavaju s problemom kapitalističkog izrabljivanja, nasilja, kategoričnog i kvazi moralnog osuđivanja njihovog poštenog rada. Seksualne radnice su obespravljene kao i svi radnici i radnice u kapitalističkom svetu. A šta ste vi? Ko ste vi? Neradnici bez principa, primtivici bez kurpula, paraziti ovog nesrećnog društva i licemerni gmizavci koji su za šaku dinara bez pogovora prodali svoja dupeta. Kad glavu nemaš jedino što možeš da unovčiš je upravo ono što nemaš- svoje nekritičko mišljenje i svoju bizarnu poslušnost. Ali, ima nas principijelnih. Ima nas koji uvek i svuda možemo da kažemo ono što mislimo jer nama, za razliku od vas, princip nije ružna reč. Nema te laži koju vi možete da ponovite 1000 puta a da tu istu laž mi prihvatimo kao istinu. Aplaudirajte vi Vođi, nastavite da nam bodete oči i zagađujete prostor tim sintetičkim i smrdljivim zastavicama svoje stranke, samo vi nastavite da se blamirate po ulicama i mitinizima ali nipošto nemojte da zaboravite to da je ipak budućnost ta koja nikada nikome ništa ne oprašta.

Da, nepodobna sam.

Da, prizivam revoluciju.

Da, uhapsi me jer ja neću da se proUdam!